Slaviša Tasić je dugogodišnji partner Libeka i vanredni profesor ekonomije na Univerzitetu Mary u Bizmarku, Severna Dakota. Pre toga je predavao ekonomiju u Ukrajini, Rusiji i Litvaniji i nekoliko godina radio kao savetnik vlade i internacionalnih organizacija. Autor je knjige o Svetskoj ekonomskoj krizi (Službeni glasnik 2013).
1. Koliko se uspešnom može oceniti ekonomska i politička transformacija u zemljama Centralne i Istočne Evrope?
Danas je utisak da se bivše „zemlje u tranziciji“ ili zemlje Centralne i Istočne Evrope ne mogu više svrstavati zajedno u jednu grupu. U nekima od njih – zemlje Baltika, Poljska, Češka, Slovačka ili Slovenija – tranzicija je bila dosta uspešna i danas spadaju u red normalnih zapadnih zemalja, dominantno tržišnih ekonomija i liberalnih demokratija. Na drugom kraju su zemlje koje su imale jako malo političkih i jedva nešto više ekonomskih promena, poput Belorusije ili nekih centralno-azijskih bivših sovjetskih republika. Tu negde u sredini je šarolika grupa u koju se može svrstati mnogo zemalja uključujući i Srbiju. Ukupno uzevši, ako se uporede nekadašnja očekivanja i sadašnja realnost, tranzicija je verovatno podbacila. Svi su očekivali performanse na nivou zemalja prve grupe, ali nisu svi povukli neophodne poteze koji bi ih tamo doveli.
2. Na koji način su istorijska iskustva zemalja u tranziciji bila važna za uspeh procesa transformacije – da li je negde ovo bio prirodan “povratak kući“ ili prekid sa starim sistemom bez razumevanja smernica kuda krenuti? Kako se primer Srbije uklapa u to?
Iz rezultata koje su različite zemlje postigle vidi se da je istorijski aspekt veoma važan. Pre tranzicije samo je vrlo mali broj ekonomista i politikologa spekulisao o važnosti istorijskih činilaca. Godinama kasnije imamo situaciju da su i ekonomske performanse i uspeh političke transformacije ubedljivo najsnažnije određeni položajem zemlje na mapi. Što je zemlja zapadnije – a to znači, što je istorijski bila bliže zapadnoevropskom kulturno-političkom prostoru – to je uspešnije izvela tranziciju. Konkretni tranzicioni potezi bili su na dugi rok mnogo manje važni od kulturno-istorijske pozadine. To je pomalo nelagodan zaključak jer ukazuje da ishodi zavise od mnogo stvari na koje nosioci ekonomske politike ne mogu uticati.
3. Među ekonomistima i politikolozima bila je prisutna velika debata o tome na koji način sprovesti proces tranzicije: jedni su se zalagali za postepenost, a drugi za brze dubinske reforme. Ko je od ove grupe odneo pobedu u ovoj često uzavreloj debati, gde se nije potezalo samo za ekonomskim već ponekad i vrednosnim sudovima?
Odgovor na prethodno pitanje nam govori nešto o ovome. Kako je važnost istorijskih kulturno-političkih determinanti isplivala u prvi plan, tako je postalo jasnije da detalji ekonomske politike imaju manje uticaja i prave manje razlike nego što se ranije mislilo. Čak je i izbor „brzih“ ili „postepenih“ promena bio endogen – uzročnost nije išla od brzine reformi prema rezultatima, već su zemlje kulturološki bliže zapadu bile te koje su odabrale brže i dublje reforme i istovremeno te koje su postigle bolje rezultate. Međutim, nije brzina reformi bila ta koja je zaslužna za dobre rezultate, već je bliskost i okrenutost zapadu ono što je predodredilo i opredeljenje za brže reforme i dobre rezultate tranzicije.
Sa druge strane, nije postepenost ili sporost na drugim mestima sama po sebi bila problem, već su sporost i oklevanje u većini slučajeva bili indikator nedostatka tržišno-demokratske orijentacije i kulturno-institucionalne bliskosti zapadu, što je generalni razlog zbog kojeg su rezultati izostali.
4. Zemlje Centralne i Istočne Evrope u proseku imaju značajno niži nivo javne potrošnje mereno njenim udelom u BDP-u u odnosu na zemlje stare članice Evropske unije. Da li ovde treba potražiti neke od uzroka za ekonomski rast i razvoj ovih zemalja?
Naravno. Nivo javne potrošnje nije jedina stvar koja je važna, ali jeste jedna od stvari koje opredeljuju dinamičnost ekonomije. Što više resursa ostavite na raspolaganju privatnom sektoru, to su veći izgledi da se oni produktivno i inventivno upotrebe. Današnja visoka državna potrošnja nekih zemalja ne sme da zavara, jer mnoge zemlje Zapadne Evrope danas rastu veoma sporo i visok životni standard duguju prethodnom rastu i akumuliranom ljudskom, materijalnom i institucionalnom kapitalu. Kad su zemlje zapadne Evrope imale visoke stope ekonomskog rasta tokom 1950-ih i 60-ih, njihova javna potrošnja bila je na mnogo nižem nivou od današnje. Njihove države su retko su trošile više od trećine BDP-a, danas neretko troše više od polovine.
5. Kada se pomene fiskalna konsolidacija uglavnom se misli na zemlje koje imaju visoki javni dug, pa stoga moraju da štede jer ne mogu da se više zadužuju. Baltičke zemlje, koje se obično uzimaju za primer najradikalnijih reformatora među zemljama Evrope, odabrale su put ozbiljnih mera štednje kojim su eliminisale budžetske deficite umesto da se dodatno zadužuju nakon 2008. godine, iako su imale fiskalni postor za tako nešto. Kakve rezultate je dala ova politika u odnosu na alternativu – višegodišnje povećanje nivoa javnog duga?
Moje mišljenje je da fiskalna politika ne igra ključnu ulogu u ovim stvarima. Baltičke zemlje su sprovodile politiku štednje pre svega u monetarnom smislu. Pošto su imale striktno fiksne kurseve, a novac se usled krize odlivao iz njihovih ekonomija, njihova novčana masa je opala što je značilo opšte stezanje kaiša za privatni i javni sektor. Štedljiva fiskalna politika je kod njih samo ispratila ovu neminovnost. U drugim slučajevima možete imati ekspanzivnu fiskalnu politiku i budžetski deficiti zaista na kratak rok mogu podstaći ekonomski rast. Zbog toga sam pristalica teorije da su monetarni tokovi presudni, a fiskalna politika sekundarna.
Problem sa politikama potrošnje u dužem roku je što one doprinose gomilanju javnog duga i to može imati ozbiljne posledice. Ključna karakteristika budžetskih kriza je da one dolaze iznenadno. U jednom trenutku imate dug od 70-ak % BDP-a kao što ima Srbija danas i to vam izgleda stabilno i održivo, u drugom, naglo i nepredviđeno, nalazite se pred državnim bankrotom. Vrlo dugo sve izgleda OK, a onda ste odjednom na korak od bankrota. Nema sredine.
7. Zemlje u tranziciji su nakon raspada starog privrednog poretka (SEV, Komekom) morale ponovo da pronađu svoje mesto u svetskoj trgovinskoj razmeni. Većina njih se odlučila za nekakav režim fiksnog deviznog kursa, uglavnom prema nemačkoj marki, a nakon toga i evru (5 zemalja je u međuvremenu i postala član evrozone) uprkos argumentima za fleksibilnim deviznim kursevima koji se često čuju u stručnoj javnosti u Srbiji. Uopšteno, koja su njihova iskustva i kako se ono može primeniti na Srbiju?
Ja godinama propagiram fiksni kurs za Srbiju, ali za to ima malo podrške. Najveći razlog za nedostatak podrške je nerazumevanje mehanizama fiksnog kursa, zbog čega imamo situaciju da se kao argumenti protiv fiksnog kursa navode potpuno pogrešne stvari. Kada neko govori o recimo, trošenju deviznih rezervi za „odbranu“ kursa ili o trgovinskom deficitu kao prepreci za fiksni kurs, to otkriva nerazumevanje kako fiksni kurs funkcioniše.
Mnoge tranzicione zemlje u našoj bližoj ili daljoj okolini su imale ili i dalje imaju fiksne kurseve i dobro funkcionišu sa njima. Srbiji, paradoksalno, fiksni kurs pogoduje još i više nego svima njima zbog visokog nivoa evroizacije ekonomije. On nije panacea, ali da smo u prethodnih deceniju i po imali fiksni kurs umesto proizvoljnog birokratskog poigravanja vrednošću valute, stvari bi danas bile malo bolje nego što jesu.
8. Šta biste preporučili budućoj novoj vladi republike Srbije da uradi kao prioritetne stvari?
Najpre, da se upristoji i poštuje osnovne ljudske slobode, sopstvene zakonske procedure i dostojanstvo čoveka. Skorašnji slučajevi od noćnih rušenja u Savamali do šikaniranja ljudi od strane komunalne policije pokazuju da su osnove civilizovanog društva danas ugroženije nego ikad u Srbiji od početka 21. veka.
Tek onda možemo raspravljati o stvarima koje vlada mora da uradi na čisto ekonomskom planu, od privatizacije javnih preduzeća do zaustavljanja rasta javnog duga.