Prenosimo u celosti autorski tekst Miloša Nikolića, predsednika Libeka, koji je objavljen u Danasu u dva dela – 6. i 7. jula 2016. godine.
Zašto građanski pokret iza protesta Ne davimo Beograd ne bi trebalo da postane još jedna politička partija?
Poslednja četiri masovna protesta u Beogradu povodom i dalje neadekvatnih reakcija državnih organa posle bahatog rušenja objekata i zlostavljanja ljudi u Savamali suštinski se razlikuju od prethodnih događaja koje je organizovala incijativa građana Ne davimo Beograd. Nadahnuti nesvakidašnjom aktivističkom euforijom, mnogi građani postavljaju pitanje da li je poželjno da se iz ovog pokreta uspostavi nova politička opcija. Iz razloga kojima ću se baviti u ovom tekstu, smatram da ovaj pokret ne bi trebalo da postane politička partija jer će sa gubitkom svojih suštinskih odlika, da ostane samo fasada nezrelog i nostalgičnog građanskog bunta kao i prokockana prilika da na zdrav način počne da se regeneriše naše civilno društvo.
Osnovna razlika između ranijih skupova pomenute Inicijative i poslednja četiri masovna građanska protesta, ogleda se u tome što su svi prethodni protesti bili isključivo usmereni protiv projekta Beograd na vodi kao politički netransparentnog, ekonomski štetnog i urbanistički disfunkcionalnog projekta. Tekući masovni protesti imaju za cilj isticanje zahteva za utvrđivanjem političke odgovornosti za rušenje objekata u Savamali. Ovo je njihova autentična karakteristika. Ostale razlike između ovih demonstracija oslikavaju i osnovnu prepoznatljivost ovih političkih dešavanja u širem političkom kontekstu Srbije posle 5. oktobra.
Najupečatljivija osobenost prethodna četiri protesta svakako jeste njihova masovnost. Procene prisutnih više se ne postavljaju sa obazrivom sumnjičavošću. U pitanju je ne samo kontinuitet u masovnosti, več i očigledan porast broja građana što čini ove proteste jedinstvenom pojavom u poslednjih 15 godina. Snažna motivacija, entuzijazam ili bes ljudi da u kontinuitetu izađu četiri puta na ulice u tolikom broju podrazumeva svakako i multiplikativni efekat – svaka nadahnuta neformalna priča o tome koliko je bilo ljudi, dovodi nove ljude na protest.
Svedoci smo, uz veoma malo izuzetaka, odsustva političkih partija sa ovih protesta što je druga važna osobenost. Potpuna nevidljivost političara dešava se pošto su neki od njih aktivno, ali neubedljivo pokušavali da surfuju na talasu ove teme organizujući i paralelne, minijaturne proteste. Partije ispravno zaključuju da bi sa krađom publiciteta počinili jasnu zloupotrebu koja bi im se na kraju politički obila o glavu. Građani sve teže uspostvaljaju odnos poverenja prema dosadašnjim opozicionim političarima. Uključujući i same političare, niko, dakle, ne želi da ovo ima veze sa njima. Ovakav nepartijski karakter okupljanja ohrabruje skeptične građane, pa je moguće da na ovim protestima prisustvujemo svojevrsnom buđenju apstinenata. Iako je veoma teško potvrditi ili negirati ovu pretpostavku, postoji opšti utisak da poslednja četiri masovna protesta deluju podsticajno na ljude koji nisu politički aktivni da svojim prisustvom iskažu nezadovoljstvo bez osećaja da budu izmanipulisani.
Lakoća sa kojom su se građani okupili u tolikom broju uslovljena je i činjenicom da učestvuju u nesvakidašnjoj građanskoj koaliciji sa jednim zahtevom (single issue coalition). Ova posebna vrste građanske, nepartijske, gotovo spontano nastale koalicije okuplja se oko jednog zahteva – odgovornost političara za bahato uništavanje imovine i ugrožavanje slobode ljudi. Pozadina ovog zahteva može, ali ne mora da bude i pomenuti širi zahtev za poništavanjem projekta Beograd na vodi, ali on je u svakom slučaju u drugom planu u odnosu na glavni zahtev. Da je građane toliko pogodio početak gradnje objekata u sklopu Beograda na vodi, oni bi svoje nezadovoljstvo tim projektom iskazivali u većem broju i na prethodnim protestima Inicijative što ipak nije bio slučaj. Ono što o tom projektu misle građani Beograda rekli su pre svega na izborima. Dolaskom na masovni građanski protest oni iskazuju svoje nezadovoljstvo ne nužno samim projektom, iako preklapanje svakako može da postoji.
Ovakva koalicija ne gradi se na ustaljeni način što još više pojačava njenu autentičnost. Na trenutno najmasovnija okupljanja građana Beograda neće vas pozivati partijske armije aktivista sa ofucanim parolama; uglavnom nigde nećete videti bilborde, plakate i motivacione rekvizite i sasvim sigurno nećete ni u jednom konvencionalnom mediju moći da čujete da se organizuje protest i da vas neko poziva. Mobilizacija se u najvećoj meri odvija dok ste onlajn, dok gledate statuse i tvitove svojih prijatelja i dok tamo pratite jedine smislene političke rasprave u javnom prostoru. U vezi sa ovim je i niska cena logistike i organizacije ovog skupa. Low cost organizacija podrazumeva da ljudi samostalno i sa osloncem na svoja sredstva osmišljavaju transparente, majice, zastave bez neke centralnije koordinacije.
Protest je u dobroj meri simbolički decentralizovan i ne postoji njegov jedinstveni ideološki brend, uprkos činjenici da su inicijatori protesta od ranije jasno ispoljavali svoje ideološke, izrazito naglašene leve političke pozicije. Ova činjenica jeste relevantna jer može bitno da utiče na mogući produktivni ili manipulativni pravac razvoja pokreta, ali je trenutno ne bi trebalo precenjivati.
Imajući u vidu pomenute ključne osobenosti ovih za civilno društvo Srbije renesansnih dešavanja, smatram da bi partijsko uobličavanje inicijative koja primarno stoji iza pokretanja ovih protesta bilo brzopleto, nepromišljeno i na srednji rok štetno. Formiranje neke «građanske» političke partije koja bi, bilo umereno konsolidovala više mikro incijativa iz cele Srbije, bilo formirala neku novu političku opciju sa jasnim identitetom sa sobom nosi ozbiljne izazove. Pod pretpostavkom da se razmatra decentralizovani, mrežni model zajedničkih koordinacija aktivnosti o kojima bi moglo da se glasa na loklanim izborima, prvo pitanje koje se javlja jeste pitanje identiteta pokreta. Šta je ono što je zajedničko svim tim manjim, nepovezanim inicijativama osim želje da svaka od njih u svojim gradovima ima masovne proteste poput onih u Beogradu? Zavisno od stepena centralizacije i unifikacije ovog procesa, u obrnutoj korelaciji, zavisiće po mom mišljenju i očuvanje pomenutih pozitivnih osobenosti, kao i uspešnost ovih protesta na srednji rok. Da li se od koalicije sa jednim zahtevom prelazi na koaliciju sa nizom lokalnih zahteva koji ponovo moraju da imaju nešto iole srodno kako bi izgradili kohrenentnu sliku o sebi? Po čemu će to da ih razlikuje od ostalih na političkom tržištu? Ovo pitanje političke agende u tesnoj je vezi i sa identitetom, odnosno brendom tog mogućeg jedinstvenog pokreta. Izrada političkog programa podrazumeva da se jasno odgovori na niz političkih i ekonomskih pitanja koji će u dobroj meri odrediti sliku o ovom pokretu. Sam ideološki identitet i politička agenda sa setom predloga svakako će povratno uticati na motivaciju građana, razmrdavanje apstinenata i posledično na masovnost koja vas ili rapidno inspiriše i tera na ulice ili vas zadražava u stanje politički udobne zone nedelovanja utemeljene u opravdanom strahu od moguće manipulacije.
Zabluda koju bi, u tom smislu, prevashodno trebalo da razbijemo je da ovaj pokret neće uraditi ništa ako se politički ne institucionalizuje i ne najavi učešće na nekim od narednih izbora. Ovaj heterogeni ad hoc pokret može da uradi mnogo, verovatno više nego bilo koja inicijativa pre njega zato što je njegov značaj pre svega u vraćanju poverenja građana da su oni politička snaga koja na kraju odlučuje o političkoj sudbini službenika plaćenih našim novcem, postavljenih da služe u našem interesu. Ukoliko želimo da imamo zdravo i snažno civilno društvo ne možemo stvarnost stalno da posmatramo kroz prizmu moći i uticaja političkih partija. Uspeh se, u tom smislu, ne može uvek meriti opipljivim brojem glasova. Taj cilj je ono što ostaje kao zadatak političkim partijama koje mogu biti sa iste strane fronta, ali koje koriste drugačija sredstva od civilnog društva u političkoj borbi. Te dve snage mogu i često se i dešava da budu na istom zadatku posebno u veoma kriznim situacijama u društvu, ali one su suštinski različite. Snaga jednog društva ogleda se između ostalog u spremnosti da se masovno, bučno odupre nasrtajima vlasti na ono što je interes svih građana.
Kada u stabilnim liberalnim demokratijama dođe do tenzije, vladavina prava podrazumeva da institucije sistema nužno reaguju na alarme koji građani pošalju sa ulica. Budući da smo još uvek u procesu jačanja te institucionalne stabilnosti važno je da se u trenucima političke napetosti ne prokockaju prilike za ozdravljenjem koje se jednom skeptičnom i apatičnom civilnom društvu retko dešavaju.
Miloš Nikolić
predsednik Libertarijanskog Kluba Libek