1. Pre tačno jednog veka tadašnja carska Rusija prošla je kroz seriju kriza koji su kulminirali Oktobarskom revolucijom i građanskim ratom. Ono što je usledilo oblikovalo je modernu istoriju Evrope. Sovjetski savez prestao je da postoji 1991. godine. Danas, međutim, posebno u Rusiji sve češće prisustvujemo rebrendiranju sovjetskog nasleđa. Kakav odnos današnja vlast u Rusiji ima prema ovom nasleđu i šta je njihova ključna motivacija u izgradnji tog odnosa?

Počnimo sa revolucijom jer su u pitanju različite stvari. Dakle, oni se veoma boje revolucije jer ona, očigledno, predstavlja radikalnu promenu i to nije nešto što trenutni režim želi. Zaista se trude da primire revoluciju. Najinteresantniji istorijski projekat ove godine o revoluciji, zapravo su sproveli liberali. Urednik male nezavisne televizijske stanice stvorio je internet projekat koji i dalje traje, gde pojedini različiti likovi iz revolucije pričaju svoju priču svakoga dana. Postoji tweet feed uživo, gde se prepričava revolucija iz dana u dan, nakon sto godina. Postoje razni razlozi zbog kojih su uradili sve ovo, ali jedan od njih je možda da poseju seme moguće promene. Značenje revolucije je na mnoge načine preokrenuto, te se sada liberali igraju ovim idejama jer žele promenu, dok konzervativci koji su više pro-Sovjeti pokušavaju da zaborave ideju revolucije kao da je pretnja. Tako da mislim da je ovo zaista nešto o čemu bi trebalo razmišljati. Ne govorimo ovde o istoriji, već o upotrebi istorije u sadašnjosti. Prosto, istoriografija Putina i način na koji se predaje u školama veoma je jednostavna. Ne radi se o Sovjetima ili Rusima, već o vođama. O jakim vođama – dobrim, slabim vođama – lošim. Tako da istorijski, Ivan Grozni, Petar Veliki, Staljin, Brežnjev – su dobri, car Nikolaj, Gorbačov, Hruščov – su loši. To je podela. Ne radi se o ideologiji, već o snazi.

2. U svojoj knjizi Ništa nije istina i sve je moguće odredili ste Putinov režim kao „vrstu postmoderne diktature koja koristi jezik i institucije demokratskog kapitalizma za svoje autoritarne ciljeve“. Kako biste bliže objasnili taj koncept? Koje su sličnosti, a koje razlike između modela vladavine Vladimira Putina i modela vladavine tokom perioda SSSR-a?

Čak i od tada, s obzirom da je moja knjiga o periodu između 2001. i 2011, nekako se završava 2013, završava se sa Krimom. Čak i od tada, to se promenilo. U knjizi kažem „igra se menja“, ali njena postmoderna, ona i dalje preživljava. U smislu da je sve, koristeći ovaj divni bodrijarovski termin koji je veoma popularan u Rusiji, simulakrum. Stvari su očigledno drugačije u odnosu na sovjetska vremena. Naravno, Rusija je sada otvorenija, otvorenih granica i svemu što to prati. Ali takođe, Sovjetski Savez je bio veoma centralizovan. Jedna ideologija, jedna partija, sa lančanim donošenjem odluka. Moderna Rusija je umrežena, difuzna, decentralizovana za jedan autoritarni režim, otvorenih granica itd. Povodom ostalog, onoga do čega mi je stalo, a to su mediji, televizija, propaganda, takođe je promenjena upotreba ideologije. Sovjetski Savez je imao jednu ideologiju, te je bilo sasvim lako protiviti joj se. Takođe, postojala je jedna verzija istine. Bio je to modernistički projekat, u smislu da su pokušavali da ostvare zvanično odličan racionalni san, da dođu do savršenog društva naučnim putem. To je značilo i da ih je bilo moguće uhvatiti u nedelu, pa su BBC World News Service i radio Slobodna Evropa mogli da emituju istinu o hapšenjima u Sovjetskom Savezu, o tome šta se zaista događa tamo i ljudi su brinuli o tome i pokušavali da to spreče. Novi režim je psihološki potpuno postmodernistički, u smislu da ih ne interesuje ideja istinitosti, ne zanima ih budućnost, ne idu nikuda. Ali je postmodernistički i po pitanju ideologije, u smislu da nemate samo jednu ideologiju već simulakrum, sve ove lažne političke partije, zapravo kontrolisane od strane Kremlja, koje stvaraju privid demokratske debate. Ukoliko zađete malo dublje, to nisu prave političke partije. To ide još dublje, ukoliko pođemo od ove ideje da su stvari onakve kakvim izgledaju. Ništa u Rusiji nije onako kako izgleda. Piše „policija“ na vratima, ali ne radi posao policije, ne štiti vas od kriminalaca. Zapravo pomaže kriminalcima. Vidite, na primer, saobraćajna policija, oni nisu saobraćajna policija, oni rade nešto drugo na tom poslu, uglavnom prikupljaju novac. Tako da ništa nije onako kako izgleda. U tom smislu i dalje postoji veza sa Sovjetskim Savezom jer je i to, takođe, bilo nešto što se pretvaralo da je komunističko, bez da je to bilo. Možete da vidite korene toga u Sovjetskom Savezu, ali je nešto očito drugačije.

3. Često se stvarna ili preuveličana moć Rusije svodi na određene oblasti vojno-bezbednosnog sektora. Malo se, međutim, obraća pažnja na medijsku arhitekturu, sofisticiranu propagandu, uticaj koji se kanališe kroz kulturu i umetnost. Ako je, kao što ste na jednom mestu ustanovili, „zadatak da se sovjetska kontrola sintetiše sa Zapadnom zabavom“ kojim metodama se u Kremlju taj zadatak praktično ostvaruje?

Na domaćem planu, mislim da tu nema ničeg naročito pametnog, oni samo kupuju zapadne TV programe i prikazuju ih, a potom pretvore Putina u sopstveni rijaliti šou. Putin je dosta toga naučio od Berluskonija, koji je navodno Putinu rekao, ali nisam siguran u pouzdanost ovog citata, da „ukoliko nije na televiziji, onda ne postoji“. Putin razume moć i vrednost televizije, prva stvar koju je učinio nakon dolaska na vlast je da preuzme televiziju. Ona je zabavna jer proizvodi veliki broj šoua, ali ono što su još uradili je da vesti predstave kao film. Dosta toga se vrti oko rata, što gura granicu između filma i rata. Dok dođemo do rata na Krimu i u Ukrajini, u vestima u Rusiji to je predstavljeno kao film, kao zabava. Ali čak i tokom Rata u Iraku postojalo je novinarstvo, ljudi su zaista izveštavali o onome što se dešava, dok u Ukrajini više nije bilo potrebe to da rade. Bukvalno, priče su izmišljane, priče se često izmišljaju u ratno vreme, ali ne bez prestanka. Videli biste tipove glumaca koji se pojavljuju u različitim prilozima. Postoji nekoliko čuvenih scena u kojima se jedna žena, zapravo zaposlena u partiji, pojavljuje kao žena iz Odese koja je zabrinuta za svoju rodbinu, a u sledećem prilogu ona igra drugu osobu u drugom gradu u Ukrajini. Oni su bukvalno samo unajmljivali glumce. A novinari NTV, NTV je jedan od ruskih kanala, novinari su se pojavljivali u Odesi i organizovali bi malu grupu ljudi kako bi rekli „gle, protest“. Ovo se često dešava u Rusiji. Mislim da se radi o tome da su preuzeli nešto što su videli na Zapadu, bez sumnje, a potom to doveli do logičnog zaključka. Slično se desilo sa komunizmom, ideja preuzeta sa Zapada i potom izvedena do kraja.

Veoma je zanimljivo razgovarati sa gledaocima, takođe. Sproveo sam nekoliko fokus grupa, među ruskim Letoncima. Oni nisu glupi, oni razumeju da je većina onoga što vide na ruskoj televiziji verovatno sranje, ali su u fazonu „ovo je zabavno, gledamo zato što nam je interesantno“ i sve dok ljudi gledaju možete da nastavite da prenosite poruku, čak i ukoliko vam ne veruju 100% nešto se ipak zadrži.

4. Čini se da zvanična Rusija na različite načine podržava i podstiče ideološki različite populističke partije i pokrete u Evropi. Šta bi iz ugla vlasti u Moskvi bila pozadina ove motivacije?

Na neki način, to je vrlo stara praksa. Kremlj je oduvek pokušavao da komunicira sa različitim partijama na Zapadu. To je stara igra – podeliti Zapad. Napravimo korak unazad na trenutak i zapitajmo se: da li je Rusija pretnja po Zapad? Ovo je pitanje na koje se često daje odgovor. Sa jedne strane, odgovor je očigledno „ne“ jer bismo mi verovatno dobili bilo kakav rat. Ali Zapad nije to, Zapad je ideja. To je ideja da će zemlje koje su u Evropskoj uniji i NATO, odnosno SAD i Evropa, braniti jedna drugu jer su deo jednog velikog zajedničkog projekta. Kako bi pobedila Zapad, Rusija ne mora da pobedi u ratu već samo da podrije tu ideju. Zapravo, to uopšte nije teško jer postoje mnogi na Zapadu koji veruju da je to moguće i potrebno uraditi. Populističke partije koje ste pomenuli su dobar primer. Kremlj ih je ohrabrio koliko je mogao, ponekad otvorenije i finansijskim putem, kao što je slučaj sa Marin Le Pen. Partije u Nemačkoj nije tako lako shvatiti. To ne moraju da budu direktne uplate, mogu da budu usluge, medijski prostor, poslovna pomoć, na primer može da bude lakše investirati u Rusiju ukoliko ste od pomoći. Kod takvih veza zaista je potrebno ući u detalje.

Postoji još jedan način da se ovo posmatra, kroz posmatranje partija koje koriste Kremlj. Pretpostavljam da one konstantno govore „pomoći ćemo vam, dajte nam neki novac“, a Kremlj prvo traži da se dokaže sposobnost tih partija, naročito sa strankama na Balkanu i posebno u Bugarskoj. Ovo nije linearni odnos. U tom smislu je Orban fascinantan. On želi novac iz Rusije, želi da koristi Rusiju kako bi se osvetio Evropskoj uniji, te kad god mu EU pravi probleme on zauzima stav poput „dobro, obratiću se Rusiji“. On koristi Rusiju u odnosu sa EU i istovremeno pokušava da dođe do sredstava iz Rusije. Mislim da su Rusi veoma svesni toga da ih on iskorišćava. To je igra u kojoj svako koristi onog drugog, svako pokušava da prevari svakog i svako ucenjuje svakog. Pretpostavljam da je takva situacija i na Balkanu, vi svakako znate to bolje nego ja, ali tako deluje posmatraču sa strane. Ove stvari ne treba posmatrati linearno, to su kompleksne igre u kojima svako igra protiv drugog i često se „ruska pretnja“ koristi kao put do prednosti.

5. Ko je Vladislav Surkov, „kremaljski demijurg“ i zašto je on važan za razumevanje Reality show Russia?

To je ono što ovo čini distinktivno ruskim. Postoje brojne zemlje sa takvim ljudima koji vode PR i propagandu, ali Surkov ide dalje i o tome piše romane. Romane koji su dobri, jer je on talentovan i nadaren. U pitanju su kratke priče koje su samoanalitične i veoma cinične. Veoma razigrane i postmodernističke. Na taj način je fascinantan, nešto nepredviđeno, poput Trampa. Čudna mešavina moći, medija i scenarija. Oduvek su išli zajedno, performans, pozorište i politika – sve je to jedno isto. Njegovi mejlovi su hakovani tokom Krimskog rata. Ti mejlovi su divna mešavina ljudi koji mu predlažu filmove, koji mu pišu o umetnosti i odjednom nešto poput „Kako da uništimo ovu grupu u Donjecku?“ Čudna mešavina koju on spaja, tu razigranost i moć. U tom smislu, on simboliše svoje vreme, ali ne bi trebalo da precenjujemo njegovu moć, on je neko ko služi, a ne neko ko diktira. Putin mu veruje jer je i dalje prisutan.

6. Kako izgleda ideološki portret političke opozicije u Rusiji i kakva je snaga civilnog društva? Kako i da li uopšte možemo da razlikujemo organizacije i udruženja koje su istinski za jačanje vladavine prava od onih koje su lažne i na platnom spisku vlasti?

Građansko društvo, sa svim nevladinim organizacijama, vrlo je slabo. Delom je to istorijske prirode, jer je Rusija oduvek bila veoma centralizovana zemlja. Kako zbog strukture moći, tako i zbog nafte. Ekonomska struktura i ekonomija su, takođe, centralizovani. Nafta ima to svojstvo i sve se vrti oko novca. Nije kao u Ukrajini, u kojoj postoje određene površinske sličnosti sa Rusijom, ali je tamo država slaba i postoji zaista snažno građansko društvo. Nema toliko novca pa su ljudi primorani da stvaraju poslovne organizacije, crkvene organizacije, porodične organizacije. Oduvek je postojala ta tradicija da je država okupator, bilo da su u pitanju Rusi, Nemci ili bilo ko drugi ko je Ukrajinu okupirao. Ukrajinsko građansko društvo se uvek razvijalo izvan države, dok da bi ste bili u poziciji da menjate nešto morate biti u okviru državnog aparata.

U Rusiji se uvek pitate „Koja je prava opozicija?“ Uvek se raspravlja da li je u pitanju nekakva smisalica ili su zaista opozicija. Uglavnom se to vidi kada vas ubiju, nakon toga svi misle „ipak je bio opozicija“. Mnogo toga je u državnom vlasništvu, nekad kroz Gasprom i dozvoljeno je kretanje u veoma ograničenom prostoru. Teško je, ali je moguće prepoznati pojedince ili grupe prema nivou žrtve koju podnose, da su zaista oni pravi.

7. Kakvu političku dinamiku možemo da očekujemo u Rusiji u bliskoj budućnosti? Da li verujete u mogućnost stvaranja kritične mase demokratskih snaga koja bi ostvarila značajniji rezultat i kroz institucije uticala na promenu politike?

Vidimo proteste širom zemlje, s obzirom da je tehnički u pitanju zemlja sa srednjom klasom – zašto da ne? Imate dovoljan broj ljudi koji poseduju kola i stanove, te postoji granica do koje ih je moguće maltretirati. Ali nije to poenta. Poenta je da postoji veća istorijska suština o tome da je Rusija carstvo. Tako će biti dokle god sebe posmatra kao carstvo, što se pokazuje u potrebi da postoji autoritarna ličnost koja vlada, poput cara. Znaćemo da se nešto promenilo kada Rusija prestane da posmatra sebe kao carstvo, a to je veoma teško. Britanija je uspela da se reši svoje imperije, ali i dalje proživljava momente imperijalnog ludila zasnovanog na istorijskom sećanju. Prema mom mišljenju, simbol toga biće kada vođa zemlje prestane da živi u Kremlju, kada Kremlj postane samo muzej, možda će tada Rusija završiti na novoj istorijskoj ravni. Mnogi Rusi samo žele relativno normalan život u srednjoj klasi, ali ta ideja o tome da se bude zaista velika sila inficira sve drugo.

Intervju je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda 2 – Globalni izazovi“. Publikaciju možete preuzeti u digitalnom formatu, a prijatelji Libeka koji podrže naš rad publikaciju mogu dobiti u štampanom izdanju.