Često se kaže da populizam izaziva podele. Kaže se i da je anti-elitistički. Oba opisa su tačna. Objašnjenje za ovo leži u krizi legitimiteta koja često osnažuje populističke snage. Populizam u svom obliku u 21. veku nastao je iz nepoverenja, sumnje u demokratske institucije od strane velikog dela stanovništva koje se oseća ekonomski i kulturno nesigurno. Kada se institucije dovedu u pitanje, premeravaju se ljudi koji ih vode: njih prepoznaju kao elite koje su izneverile mase.

Razlog za ovaj nedostatak poverenja u demokratske institucije trebalo bi tražiti u novom fenomenu u vezi sa problemima koji su se pojavili usled naglih promena do kojih je dovela globalna podela rada, širenje novih tehnologija i nekontrolisan upliv velikog broja migranata iz Azije i Afrike u Evropu.

Globalizacija i informacione tehnologije stvorili su nove prilike za rast i prosperitet širom sveta, ali i veliki broj gubitnika među onima koji se nisu prilagodili novim okolnostima. Nezadovoljstvo koje veliki delovi stanovništva osećaju kao rezultat ovakvog razvoja situacije, dodatno je ojačano ulaskom hiljada migranata i tražilaca azila iz siromašnijih i unesrećenih mesta van Evrope. Ovaj masivni priliv migranata i izbeglica mnogi vide, sa pravom ili ne, kao pretnju po njihovu bezbednost, kulturu i kvalitet života.

Skup ovih problema delovao je na mnoge kao nekakav kulturni šok. Demokratske institucije, s obzirom na svoj razvoj, nisu bile u stanju da se nose sa novim pitanjima. Razjasnio bih da pod „institucijama” podrazumevam zakone i uspostavljene prakse u okviru demokratskog društvenog poretka, a ne samo državne organizacije.

Istupile su populističke vođe na levici i desnici, gradeći i šireći se na tom nepoverenju prema institucijama. Tu je ponuda odgovorila na potražnju. Novi populisti govore „Ne verujte njima, verujte nama” ili „Ne verujte njihovim institucijama, verujte nama koji delamo u ime naroda koji je iznad institucija”.

Tipična manifestacija ove netrpeljivosti populizma prema institucijama je govor koji je 29. juna 2017. održao premijer Grčke i lider partije Siriza, Aleksis Cipras, koji je rekao da će on i njegova vlada uvek pronaći načine da prevaziđu „institucionalne prepreke” za svoje politike. Andreas Papandreu, glavni populista koji je dominirao politikom Grčke duže od dve decenije, suštinski je izrazio takvu ideju još 1989, kada je rekao da institucije ne bi trebalo da stoje na putu narodne suverenosti.

Ideja iza ovakvog stava miriše na autoritarno. Ona implicira da je moć naroda vrhovna i da ne bi trebalo trpeti bilo kakva ograničenja koja institucije postave pred nju. „Neprijatelji naroda” se kriju iza institucija; oni su u okviru „establišmenta”; oni su deo „sistema”. Samim tim – kažu populisti – trebalo bi im se uvek opirati. Deljivost i agresivnost populističkog diskursa je razumljiva u ovom kontekstu.

Važno je primetiti da moderni populizam – ono što se veoma često naziva „novim populizmom” – zapravo nije revolucionaran. On ne dovodi u pitanje društveno uređenje, čak i ako je protiv „sistema”. On je za zaobilaženje, a ne za rušenje institucija ukoliko su one prepreke za sprovođenje politika za kojih se zalaže. Nije totalitaran, odnosno otvoreno nedemokratski, čak i ako bi njegove politike mogle tome da vode. On je, bez obzira, despotski po temperamentu i neprijateljski nastrojen prema liberalnim principima i otvorenom društvu.

Stalni zahtev populista je da bi moć trebalo da sprovodi „narod”. Njihovo viđenje demokratije je neograničena vladavina mnogih nad malobrojnim. Takav princip je neliberalan u svojoj osnovi. U liberalnoj demokratiji moć sprovodi mali broj njih zarad svih, kada se prate određene procedure, a pravila propisana ustavom poštuju. Većina se ne posmatra kao jedno, kao aproksimacija celine. Manjina mora biti uzeta u obzir u liberalnoj demokratiji.

U liberalnoj demokratiji važna su pravila i institucije. Ipak, za populiste, pravila i institucije bi trebalo ignorisati ili zaobići ukoliko su protiv onoga što oni smatraju da je interes naroda. Populisti često saopštavaju kako su određene kratkoročne politike u interesu građana. Ove politike obećavaju vidljive dobiti, ignorišući dugoročne posledice koje bi mogle biti štetne, čak i katastrofalne. Naizgled laka i direktna rešenja koja predlažu za probleme ne bave se dugoročnim ili srednjoročnim negativnim posledicama. Ukoliko je poverenje u institucije narušeno, populisti će pobediti. Iz istog razloga, populizam se protivi moći i lojalnosti institucijama.

Demokratske institucije u Grčkoj su ponovo uspostavljene nakon pada diktature 1974. godine, a funkcionisale su bez smetnji usled rata ili unutrašnje subverzije. Često se kaže, samozadovoljno, da je post-diktatorska Grčka iskusila najduži period normalnog demokratskog života od osnivanja Grčke države 1833. godine. Međutim, vladajuća politička kultura bila je okrenuta državi i antiliberalna, dok su partije bile zasnovane na patronatu, odnosno oslanjanju političara na glasače kao na „klijente”. Time je ohrabreno rent-seeking ponašanje u svim nivoima stanovništva. Preduzeća, sindikati i profesionalne grupe želele su naklonost političara kako bi unapredili svoje interese, na račun drugih. Nova demokratija i PASOK, dve partije koje su držale moć na smenu od 1974. do 2011. godine podržavale su grupe koje bi im pružile podršku, nudeći im zaštitu ukoliko se osećaju ugroženim od strane tržišta i uvećanjem broja zaposlenih u javnom sektoru.

Logičan ishod bio je opšte protivljenje strukturnim reformama. Svaki tragač za rentom video je reforme kao pretnju po preferencijalni odnos od strane države u njenoj ulozi velikog raspodeljivača sredstava. Akumulacija duga nije zanimala političare, jer su mogli da obezbede kredite od Evropske centralne banke.

Ovaj političko-ekonomski model očigledno je bio iracionalan. Dominirala su oligopolistička preduzeća zavisna od države, sindikati, protekcionizam na svim nivoima i subvencionisana preduzeća. Ovaj model se urušio sa svetskom recesijom 2008. godine. Grčka ekonomija kao i društvo istrpeli su grubo buđenje. Nezaposlenost je porasla na preko 25%, a nakupljeni dug morao je biti plaćen.

Produbljivanje ekonomske krize u Evropi pojačano je izbegličkom krizom usled rata na Bliskom istoku i posledicama koje su usledile. Grčku su obe krize naročito pogodile. Od 2009. godine do danas održano je pet parlamentarnih izbora i jedan referendum. Ljudi su postali sve više radikalizovani i videli su da njihov životni standard dramatično pada, da im je bezbednost ugrožena, a oslanjanje na samog sebe dovedeno u pitanje. U ovakvim uslovima, Zlatna zora, totalitarna partija krajnje desnice, dobila je utemeljenje postavši treća partija po snazi na poslednja tri izbora. Tokom istog perioda, Siriza, populistička levičarska partija, uzdigla se do moći i drži je do ovog trenutka.

Razlog zbog kojeg je došlo do tako dramatične promene na političkoj sceni leži u tome što je veliki broj ljudi povukao svoju podršku dvema mejnstrim partijama, verujući da ih je „sistem” izneverio. Nešto novo delovalo je obećavajuće. Popularni prizvuk Sirize počivao je na obećanjima koje populisti lako daju: imati tortu i pojesti je. U uslovima rasprostranjenog razočarenja, čak i očaja, mnogi su spremni da poveruju takvim obećanjima.

Populizam Sirize zasnovan je na ideološki sirovom materijalu pozamljenom od Marksa i Lenjina – simboli, koncepti, slogani – dok je glavna snaga diskursa u postojanju nekog „neprijatelja”. To je Nova demokratija, glavna opoziciona partija predstavljena kao lakej zelenaša i kapitalista. Siriza vlada Grčkom gotovo tri godine i pokazala se nesposobnom da povrati ono što je zemlja izgubila usled recesije iz 2009. godine. Štaviše, potpuna propast njenih „tvrdih” pregovaračkih taktika tokom leta 2014. koštala je Grčku još 80 – 100 miliona evra. Ipak, Cipras je uspeo da ubedi svoje glasače da mu se može verovati, da će ih spasiti u slučaju najgore opcije borbe sa „neprijateljem”.

Međutim, moć ubeđivanja populizma ima ograničenja. Glavni razlog za ovo je to što on ne isporučuje. Ne ispunjava obećano. Može da iskoristi neuspeh institucija – jedinstvenu slabost demokratije koja može dovesti do ružnih posledica. Time populizam može da pobedi na polju poverenja. Poverenje je složen i delikatan odnos između ljudi. Ne može se dobiti tek tako, niti zameniti za nešto drugo. Nastaje i čuva se pod određenim okolnostima. Kada se te okolnosti izgube, gubi se i poverenje. Poverenje je, štaviše, nezamenljiva veza političkog društva, ono što povezuje članove zajednice sa vlašću i institucijama. Populizam ne može da rastvori ovu vezu u potpunosti. On buja na podelama, promoviše konflikt i posmatra društvene odnose kao igru nultog zbira. Zbog toga tržište posmatra kao arenu, ne kao polje saradnje. Privlači neke ljude koji, zbunjeni, mogu biti pred iskušenjem da dobiju direktnu vezu sa naizgled predstavnikom njihove volje kojem se može verovati. Na kraju, populizam propada upravo zato što mu se više ne veruje. To će se dogoditi u Grčkoj na narednim izborima. Drugo je pitanje da li će ono što će ga zameniti uspeti efikasno da izgradi ono što je populizam urušio.

Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda 2 – Globalni izazovi“. Publikaciju možete preuzeti u digitalnom formatu, a prijatelji Libeka koji podrže naš rad publikaciju mogu dobiti u štampanom izdanju.