“Država treba da štiti domaću industriju od konkurenciju iz uvoza i pomaže njen izvoz, da bi se razvile one grane koje će podstaći privredni rast.“ Na ovu rečenicu se u nekom modifikovanom obliku često može naići u javnosti – od razgovora uz kafu među prijateljima do tekstova o ekonomskoj politici u medijima. Ovaj stav počiva na zabludi da državni birokratski aparat ima pristup neograničenom znanju i da se političke odluke uvek donose u najboljem interesu građana, a ne uskih interesnih grupa.
Prvi argument protiv toga da država bira pobednike među industrijskim granama i preduzećima je nemogućnost da ona donese prave odluke. Aksiom na kome ovaj stav počiva je vrlo jednostavan: kada bi državni činovnici znali šta proizvoditi u industriji što će doneti veliki profit, oni bi se sami time bavili, umesto da rade u državnoj upravi. Pored ovoga, složenost modernog ekonomskog sistema kao i brze tehnološke promene dovode do konstantnih promena i velikih neizvesnosti: industrija se menja brže nego ikada ranije – novi proizvodi (kao i cele industrijske grane) nastaju, a stari nestaju. Kodak je važio za najvećeg svetskog proizvođača fotoaparata, a do njegovog pada došlo je konkurencijom drugih proizvođača pojavom mobilnih telefona.
Država zaista može da izabere pobedničku industriju, ali je ovo više posledica slučajnosti nego promišljene politike. Uzimanje nekih uspešnih primera nije dovoljan dokaz, postoje i brojni neuspešni slučajevi: Japan jeste pomagao industriju automobila ali je takođe pomagao i niz dugih grana koje se nisu proslavile; Indija je decenijama pomagala domaću poljoprivredu ali je ona i dalje neproduktivna, dok je zanemarivala sektor usluga koji se neočekivano razvio. Slično tome, kod nas su se konditorska industrija i IT sektor razvili ispod državnog radara i bez pomoći, pa čak i uprkos veoma lošem regulatornom okviru za poslovanje preko Interneta.
Drugi argument je da je za izvozne performanse i razvoj neke industrije važnija inostrana tražnja nego domaća ponuda. Pažnja ekonomista do sada se uglavnom bavila domaćim faktorima, na primer dostupnošću resursa. Nasuprot tome, novija istraživanja (Daurich, Easterly, Reshef, NBER, 2016) pokazuju da specijalizacija izvoza nije statična već veoma nestabilna pa se rang i obim izvoza neke zemlje brzo menja, a da se istovremeno samo 20% varijacije u rastu izvoza može objasniti komparativnim prednostima države porekla. Samim tim je za izvozne perfomanse neke industrije važniji karakter inostrane tražnje, što je domen koji u potpunosti izvan bilo kakvog uticaja domaćih političkih aktera.
Kada se pišu zakoni o prodaji, prve stvari koje se prodaju su zakonodavci, kaže stara izreka. Prema ovakvom shvatanju politike, kada se kreira okruženje u kome država treba da bira koje grane su dobitnice mera posebne zaštite a koje to nisu, stvaraju se i podsticaji za traganjem za rentom: zagovaranje i ubeđivanje političara da je baš ta određena industrija ona kojoj je zaštita potrebna da bi se razvila. Do ovakvog traganja za rentom koje omogućuje veći profit nego što bi mogao da se dobije na slobodnom tržištu, dolazi se lobiranjem i političkom korupcijom. Takođe, kada se jednom dobije neka zaštita koja bi trebalo da bude privremenog, ona često postaje stalnog karaktera, jer se mašinerija za lobiranje onda koristi da bi se ta dobijena zaštita dalje produžila. Kada je preduzeće zaštićeno od konkurencije pritisak da se menja i prilagođava nestaje, pa je racionalna odluka trošiti resurse na zadržavanje zaštite umesto na povećanje efikasnosti. Time ovakva politika upravo poništava one efekte za koje tvrdi da želi da afirmiše.
Na kraju, postoji i jedan specifičan faktor koji posebno onemogućava da politika zaštite domaće industrije u Srbiji da željene pozitivne rezultate, a to je veličina tržišta. Kako je domaće tržište malo prema broju stanovnika i njihovoj kupovnoj moći, vrlo je teško postići racionalnu proizvodnju u Srbiji oslanjajući se samo na domaće tržište. Na primer, BDP Srbije 2015. od 33,5 milijardi evra bio je tek malo iznad nivoa BDP-a nemačkog grada Bremena koji ima deset puta manje stanovnika. Imajući sve ovo u vidu, pravu podršku izvoznim industrijama treba pružiti poboljšanjem domaćih uslova poboljšanja – vladavinom prava, kvalitetnim regulatornim okvirom i jeftinom a efikasnom administracijom, umesto biranjem pobednika.
Autor teksta je Mihailo Gajić, Programski direktor Ekonomske istraživačke jedinice Libeka.
Tekst je originalno objavljen u štampanom i elektronskom izdanju nedeljnika NIN 1. juna 2017.