Stefan Siridžanski je diplomirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Jedan je od najuspešnijih evropskih i svetskih debatera. Osvajač je Evropskog debatnog prvenstva 2014. godine, finalista Svetskog 2014, i četiri evropska u otvorenoj kategoriji (tj. u konkurenciji sa debaterima kojima je engleski maternji jezik), što nikome van evropskog govornog područja pre njega i njegove debatne partnerke Helene Ivanov, nije pošlo za rukom.Od ove godine je zaposlen u revizorsko-konsultantskoj kući EY (bivši Ernst & Young), a aktivan je i kao instruktor debate pri organizaciji Otvorene komunikacije. Stefan je bio polaznik prve generacije Akademije liberalne politike (ALP).

Razgovor sa Stefanom obavio je Nikola Todorić, Libekov alumnista i aktivni debater.

Ti si bio polaznik prve generacije ALP-a, a sad si već drugu godinu zaredom predavač. Da li je bilo zabavnije dok si bio polaznik ili sada?

Stefan Siridžanski: Pa to je dobro pitanje. Možda mi je malo zanimljivije da budem predavač, verovatno zato što sam se bavio debatom pa volim da me ljudi slušaju. S druge strane, ALP je postao mnogo jači. Četvrta generacija je bila jako dobra i pretpostavljam da će naredna biti približno jaka ili jača, a pošto ja volim da budem u jakim ekipama ljudi…

Dakle, ipak ti je žao što nisi sada polaznik?

SS: Da, i razmišljam na koji od otvorenih kurseva da se sada prijavim, pošto kao Libekov alumnista mogu da pohađam izborne kurseve. Ići ću ili na ovaj kurs o Miltonu Fridmanu ili na Kurs ekonomskog novinarstva. Čekam da vidim gde će biti mesta, a da li bih se prijavio i na sam program ALP da sam student –pa da, bio sam tu još prošle godine; super je atmosfera, predavanja su mnogo intenzivnija. Definitivno bih bio tu, ali pošto nemam vremena (i pošto Milica, „razredna“ na ALP-u, neće da mi dozvoli!) – doći ću na jedan od ta dva otvorena kursa.

Opiši u par reči kurs koji ćeš ti voditi, kako će izgledati struktura i da li će biti drugih predavača?

SS: Ja ću biti na kursu debate koji će se po drugi put održavati na ALP. Tu će biti i jedan od vaših osnivača, Peđa Petričević, a sam kurs se neće drastično razlikovati od prošlogodišnjeg. Biće tu i najosnovnijih predavanja, gde učimo ljude, i formalno i praktično, razlikama između argumenata i tvrdnji, pravilnim i nepravilnim pobijanjima argumentacije, izbegavanju logičkih greškaka… Mislim da su te radionice nešto što ljudima generalno koristi, a ne samo u situacijama kada treba da izađeš i držiš govor o temi koju su ti zadali. I onda kada treba da pišeš radove, kritikuješ nečije mišljenje, pišeš predlog javne politike, pravilna argumentacija i pravilno pobijanje tuđih argumentata je nešto što je od neprocenjive važnosti. Ljudi koji mešaju argument i tvrdnju, koji misle da je pozivanje na autoritete ono što tvrdnju automatski čini tačnom – dakle, samo zato što je određena osoba to rekla – prave logičku grešku. Na to ćemo definitivno staviti akcenat. Posle toga ćemo da uvedemo ljude u sam format debate: kako izgleda govor, kakva bi trebalo da bude struktura debatnog govora, a onda i u samu strukturu debatnog formata: šta radi vlada, šta radi opozicija… Nadam se da ćemo i ove godine poslati polaznike ALP-a na Decembarac, otvoreni turnir za početnike debate. Prošle godine su ga osvojili , a nije trebalo. Nadam se da će ga ove godine pošteno osvojiti. (Smeh)

Zašto je Libek baš tebe izabrao da budeš jedan od predavača?

SS: Zato što su, na moju veliku žalost, većina debatera levičari, a ja nisam. (Smeh) Ozbiljniji razlog je taj što sam jedini debater koji je Libekov alumnista. To jest, bilo je ljudi koji su pohađali seminar Politika pojedinca u srednjoj školi, ali nisu ostali u toj priči na faksu. Ja sam bio na ALP-u, pa i dan danas imam nekolicinu ljudi u Libeku koji su mi veoma dragi. Drugi razlog je, pretpostavljam, i to što sam u debati bio prilično uspešan. Možda je razlog i to što sada radim u korporativnom sektoru, a Libeku se, iz razumnih razloga, isplati da ima dobre odnose sa ljudima koji su u korpotativnom sektoru? (Smeh) Ukratko, razlog je to što se dobro slažem sa ljudima, što i sam imam interese koje mogu da ispunim kao predavač na ALP – na isti način kao što je i za Libek dobro da ima mene kao predavača. Mi se, uostalom, u mogim stvarima slažemo, pa mi uvek prija kada dođem u Libek. Obično me ljudi napadaju iz levih pozicija, tvrde kako bi država trebalo da raspodeljuje, a kada sam prošle godine – u vreme kada je Tomas Piketi bio na vrhuncu popularnosti – debatovao u Libeku o porezu na nasledstvo, neki polaznici su me pitali: „Kako ćeš da oporezuješ nasledstvo?“ To je meni, u nekom smislu, osveženje. Ipak su te radionice u Libeku malo drugačije: niko te ne tera da budeš tu i prija ti da pričaš sa ljudima, a naročito ti prija kada su aktivni i postavljaju ti pitanja, što nije toliko karakteristično za druge sredine. Na primer, ljudi koji se bave debatom uglavnom misle da treba nešto menjati, pa najčešće posmatraju stvari iz leve pozicije, a u Libeku mi mnogo prija što mogu da čujem i neko mišljenje koje se tome suprostavlja.

Ipak, i pored osvojenih prestižnih međunarodnih i svetskih turnira, ipak nisi osvojio jedan domaći…

SS: Da, Deni Krejn na FPN-u. Uzeću ga sledeće godine, a ako ga ne uzmem sledeće godine, uzeću one tamo. Ništa sporno. Biću u Srbiji još najmanje godinu dana, možda i dve, tako da imam vremena. Prošle godine sam izdejstvovao promenu pravila u svoju korist, a pošto vam je Lav Kozakijević iz Libeka, takođe debater, držao predavanje o nudge-ingu prošle godine na ALP-u, znaš šta je status quo bias. Ljudi mrze da menjaju stvari. Mrzeće ih da menjaju pravila ponovo,a ja sam, srećom, imao priliku da pripremim pravila tako da meni odgovaraju.

Znači promenio si pravila, a opet nisi uspeo da uzmeš turnir?

SS: Tako je, ali uzeću ga sledeće godine. Potrudiću se da sledeće godine bude bolji sudijski tim. Ima da dođu ljudi iz Libeka da sude. (Smeh)


Pređimo na nešto drugačije teme. Koliko ti znanja i veštine koje si stekao tokom debatovanja pomažu u poslu koji radiš?

SS: Mnogo. Mislim da bih čak mogao da kažem da mi je debata bila faks, a FPN kurs – ne obrnuto. Ja sada radim kao poreski savetnik u EY (bivši Ernst & Young), u odeljenju za poresko savetovanje za pravna lica, a veštine koje sam pokupio u debati su pravilna argumentacija, sagledavanje detalja, uočavanje logičkih neispravnosti, veština izražavanja i pisanja… Sve to mi, na primer, znači kada treba da napišem sažetak nekog izveštaja ili zakona, kada treba da uočim da li je tumačenje povoljno po stranu koju zastupam, kada treba da rastumačim šta nešto znači… To su te sitnice koje sam pokupio kroz debatu i debatersko, kontinuirano učenje. Kao debater, moraš da znaš da pričaš sa ljudima, da znaš svašta, jer ti je baš to i potrebno u debati – od queer teorije i studija roda, preko različitih teorija ekonomskog razvoja do različitih pravnih škola. Onda možeš da pričaš sa pravnicima, ekonomistima, pa čak i onima koji se bave internet tehnologijama. Za ovo što radim danas, a i za bilo šta u životu debata će mi biti od neprocenjive vrednosti… Osim ako mi ne pukne film i ne odlučim da se bavim IT-jem. Tu stvarno ne vidim kako bi mi pomogla.

Sve to zvuči sjajno, ali nemali broj studenata ima predrasude prema debaterima, doživljavaju ih kao grupu arogantnih ljudi koji mnogo vole da se svađaju. Ima li tu istine?

SS: To je verovatno jedna od stvari koje Libek i debata dele – doživljavaju ih kao arogantne ljude koji pametuju. Tu ima par stvari – ljude niko ne forsira da se bavi debatom, već ljudi odlučuju da se bave dobrovoljno. E sad, poenta jeste – ako ti misliš da sedam preostalih ljudi u debati, plus troje sudija, treba da sede tu i da te slušaju, ti u najmanju ruku misliš da imaš i nešto pametno da kažeš, jer u suprotnom ne bi bio tu. Drugi razlog zašto su debateri toliko čudni jeste što se mnogo njih, kada tu uđu, jako brzo primi. To je meni fascinantno. To je najjače na prvoj godini, kada ljudi krenu da skupljaju argumentaciju, kada otkriju različite resurse koji postoje na internetu, i onda odjednom to postane potpuno novi svet, mikrokosmos za sebe, kada ljudi pričaju o stvarima: „Hej, jesi video ekstenziju na onom klipu na jutjubu?“ Bilo koji laik koji sedi za stolom misli „o čemu vi ljudi pričate?“ – to je ono što prirodno odbija laike od tog sveta. Najzad – ono čime se baviš ti oblikuje konverzaciju. Ako mi provodimo dane pričajući o diskriminaciji homoseksualaca u podsaharskoj Africi, ili o ukrajinskoj krizi, onda je normalno da će to oblikovati konverzaciju kada odemo na piće posle toga. Sve to ljudima koji nisu u tom svetu deluje kao „brate mili, ovi ljudi su nerd-ovi“, ali jedino što bih ja preporučio tim ljudima je da dođu i pruže sebi dve radionice. Prvo, videće da između razgovora o ukrajinskoj krizi i homoseksualcima u Ugandi ima i razgovora o uobičajenim stvarima, poput utakmica ili filmova. Takođe, debata postoji u mnogo zemalja širom sveta. Kada se ubaciš u materiju, kada kreneš da istražuješ, postaje užasno zanimljivo. Nije da ljudi pričaju o tome zato što su štreberi, nego to postane zanimljivo, pa zbog toga postanu štreberi. Suštinski, debateri jesu specifična grupa, ali baš sam pre neki dan sam čitao ponovo „Ubiti pticu rugalicu“: „Prohodaj milju u nečijim cipelama pre nego što kreneš da ga osuđuješ“.

Kako bi motivisao polaznike ALP da nakon kursa debate nastave da se bave debatom?

SS: Pre svega, oni će imati priliku da odu na kurs i da se upoznaju sa debatom, mada, ruku na srce, na malo drugačiji način nego što to funkcioniše u klubovima na fakultetima. Ono što bih obavezno insistirao kod polaznika ALP-a jeste da se prijave za Decembarac, jer, neću ni ja da lažem, koliko god ja voleo debatu – nije to za svakoga. Postoje ljudi koji ne vole da svoje vikende provode raspravljajući o bitnim svetskim pitanjima. Vole da bleje sa društvom, da odu na giros, da spavaju do 5 popodne i odu uveče u neki klub, što je isto legitiman životni izbor. Ali debatni turniri su nešto najbolje što postoji u debati. Prvo, kada ljudi idu na domaće turnire dolaze ljudi sa svih mogućih fakulteta i univerziteta, što znači da nisi ograničen na svoj mali krug sa fakulteta, koji zna samo da citira Rolsa napamet. Nisi ograničen ni na svoj mali krug pravnika koji samo znaju da pričaju: „Aha, to je zakon!“ Proširenje kruga ljudi nije dobro samo iz profesionalnih, nego i iz privatnih razloga. Posle kada krenu međunarodni turniri – tek to je druga priča. Manje-više gde god da odem u Evropi imam nekoga sa kim mogu da odem na piće ili ručak. Definitivno bih poručio svim polaznicima da odu na taj prvi turnir, Decembarac, ne zato što ga je tim sa ALP-a osvojio prošle godine, pa bih voleo da se to ponovi, nego zato što će tu videti kakva je atmosfera na tim turnirima, koliko ima različitih ljudi i priča… Koliko god ta debata tebi delovala čudno, kada u 5. rundi upadneš u zatvorenu sobu i lomiš se, treba ti drugo mesto da bi prošao dalje (brejkovao), mnogo ljudi se tad naloži. Između ostalog, imamo jednu osobu koja se gotovo najviše primila, a ta osoba je sa ALP-a i jeste prošle godine bila na Decembarcu, tako da definitivno, čak i ako su malo skeptični prema tome, definitivno neće jedan vikend biti mnogo da se izdvoji.

Kakve polaznike očekuješ na novoj akademiji?

SS: Očekujem da se održi kvalitet na nivou prošle godine, i očekujem da Libek, koji je sazreo kao organizacija i koji postaje sve otvoreniji za druge forme, primi više ljudi koji nisu tradicionalni libertarijanci. Neizbežno je da će većina ljudi na ALP-u naginjati centar-desno ili desnije, ali očekujem da vidim ljude kao što je, na primer, Vladica Jovanović u mojoj generaciji, koja je poprilično levičar, koji neće izazivati samo predavače, već i Libekove seniore, Nikolića i Trikoša, što mi je posebno drago da vidim.