Da li je populizam postao popularan?

Na naslovnim stranama prestižnih svetskih novina, poslednjih godina sve češće se susrećemo sa naslovima poput The Dangerous Rise of Populism, Why Populism Is Rising ili Populism is making a comeback. Oni ne govore o Venecueli, Severnoj Koreji ili Čileu, već upravo o ,,razvijenim” demokratijama poput SAD, Velike Britanije, Mađarske ili Grčke. Bez obzira na to da li je narator Donald Trump, Najdžel Faraž, Viktor Orban ili Aleksis Cipras, populizam je zajednički imenitelj koji povezuje njihove fundamentalno različite ideološke i političke pozicije. Upravo zato, teško je definisati populizam kao jedinstvenu ideološku matricu, već ga je potrebno analizirati kao modus operandi određenog tipa političke komunikacije.

Populizam može biti ekspresivni oblik različitih ideoloških pokreta. Međutim, on ne nastaje isključivo ex nihilo u političkoj areni. Populizam je i priča ,,običnog” čoveka. Sintagma ,,običan čovek” odnosi se na čoveka kojem je teško da se identifikuje sa postojećim političkim, ekonomskim ili kulturnim poretkom i koji oseća da su on ili njegova zajednica u krizi. Kada se kriza desi, tada su najprigodniji odgovori oni koji izgledaju jednostavno, brzo i efikasno. Takva vrsta pojednostavljivanja složene stvarnosti predstavlja osnovu populističkih sentimenata kod građana. U tom smislu, mnogi aspekti populizma razvijaju se upravo u spontanom traganju za odgovorima samih građana. Osluškivajući ih, populisti nastoje da građane iskoriste i pridobiju kao podršku za ciljeve svoje politike. Sadržaj i način na koji se građani privlače, upravo su ono što definiše i razdvaja populizam od kompetitivne političke komunikacije. Ukoliko se građani osećaju ekonomski obespravljeno, onda se populistički diskurs gradi na levičarskim sentimentima. Ukoliko građani osećaju problem sa identitetskom afirmacijom, populistički diskurs neretko se gradi na nacionalističkim sentimentima. Matrica je slična i u drugim kriznim situacijama i izazovima sa kojima se jedno društvo suočava.

Postavlja se pitanje kakvi su u Srbiji populistički sentimenti i na koji način ih političke elite pretvaraju u stratešku komunukaciju. Sa preko 100 političkih partija, Srbija ima više nego dovoljno kvantitativnih preduslova za različite tipove populizma. Njihovom rađanju i uspehu svakako doprinosi nerazvijena politička kultura, kao i sistem kulturoloških verovanja (Converse 1964) koja su zasnovana na antiliberalizimu, antiindividualizmu, antiintelektualizmu i antimodernosti. Od različitih tipova populizma posebno se izdvajaju: nacionalistički populizam, populizam čvrste ruke i antitržišni populizam.

Nacionalistički populizam

Pozivanje na grupu i grupni identitet jedan je od prvih i najizraženijih populističkih sentimenata. Iza njega se krije usmerenost na kolektiv (people centrism), gde se građani predstavljaju kao homogena grupa i jedini referentni subjekt (Rooduijn and Pauwels 2011). Upravo ova usmerenost ka kolektivizmu desila se raspadom SFRJ, kada je nacionalizam zamenio komunizam kao dominantnu političku religiju. Umesto narodnosti dobili smo naciju, a ne građane. Buđenje nacionalizma bio je odgovor na prvobitnu krizu identiteta, da bi ga potom političke elite pretvorile u osnovni instrument i cilj politike, sa decenijskim trajanjem. I danas je nacionalistički populizam sastavni deo političkog komuniciranja. Zasnovan na političkom folkloru, ovaj populizam koketira sa sledećim sentimentima: kolektivizam, kompleks veličine i nezamenljivosti, mit o izdaji, kao i želja za priznanjem i kompleks žrtve. Svaki od ovih sentimenata ima svoju tipičnu diskurzivnu realizaciju i različite naratore.

Kolektivizam govori da postoji samo sudbina naroda, a ne individua i da su individue u funkciji opstanka naroda. Kako je isticao ,,otac nacije“ Dobrica Ćosić, ,,jedino u velikim nacijama, može da se uvažava ljudska ličnost, pojedinac. U malim nacijama to nije moguće od tabua i mita — naroda. U malim nacijama jedino nacija može biti velika. U malim nacijama prva moralna dužnost je podređivanje pojedinaca — zajednici, narodu, državi.” (Vreme 1993). Istraživanja pokazuju da ovu vrstu nacionalističkih uverenja i danas podržava veliki broj građana. Naime, čak 85% građana smatra da opstanak sopstvenog naroda treba da bude glavni cilj svakog pojedinca. U fokus grupama koje smo sproveli mogle su se čuti sledeće naracije:

,,Nacionalnost je veoma važna, a mi smo tu upravo izgubili, što nismo to više vrednovali…ne bi nas dovelo ovde da smo to malo više veličali.”

,,Sve je krenulo nizbrdo kad smo zaboravili ko smo i šta smo.”

Kompleks veličine i nezamenljivosti vidi se u različitim diskursima i iza njih se uglavnom krije težnja za priznanjem. Neki od njih su oficijelni, pa se čak uče i u školi (,,Srbija je izgradila svoju kuću na raskrsnici puteva”), dok su neki nastajali u političkom novogovoru (,,Mi smo ključ mira i stabilnosti u regionu”). U fokus grupama učesnici takođe tvrde da se mi nalazimo u centru dešavanja i da smo zbog toga često bili predmet interesovanja svetskih sila:

,,Svi uvek nas napadaju kroz istoriju. Ne znam zašto su opsednuti jednom malom zemljom.”

,,Mi smo praktično u centru svih dešavanja.”

,,Srbija je na lepom mestu. Lepom, ali nesrećnom.”

Mit o izdaji jedan je od najzastupljenijih populističkih sentimenata. Folklorno je povezan sa pričom o Kosovskom boju, dok ga različiti naratori koriste za mobilizaciju ,,pravovernih Srba” i stigmatizovanje ,,stranih plaćenika”. Tipična naracija ovog oblika deo je govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu: „Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od polja Kosova da se to kaže… Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, jeste da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga”. Na isti način i učesnici fokus grupa ističu da su nesloga i loše vođstvo krivi za našu istorijsku situaciju:

,,Mi smo sami sebi najveći neprijatelji.”

Želja za priznanjem duboko je povezana sa kompleksom veličine i nezamenljivosti. Ovaj sentiment nacionalističkog populizma ističe našu veličinu, kao i želju da nam se ona prizna. Miloševićev govor na Gazimestanu i ovde ima diskurzivnu snagu: „Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno, već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi”. Kada je reč o kompleksu žrtve, populistički diskurs često je povezan sa nekim drugim sentimentima. U fokus grupama učesnici ga često povezuju sa antizapadnim populizmom:

,,Svi su se okrenuli protiv Srba, a Srbi su ti koji su svima pomagali.”

,,Srbi su uvek krivi.”

Rezime: Nacionalistički populizam koristi mitove i etnosimboliku prošlosti, gde se narod prikazuje kao mučen, napadan, ostavljen, ali opet veliki i spreman da to prevaziđe nacionalnim osvešćenjem. Ukoliko to nije do sada uspeo, narod se kroz populističke psalme ubeđuje da sada ima prave vođe da završi istorijski zadatak, koji mu kao velikom narodu pripada.

Populizam čvrste ruke

Već nekoliko godina istraživanja pokazuju da se u Srbiji poverenje u demokratiju smanjuje. Naime, svaki treći ispitanik nema poverenja u demokratiju jer, kako kažu ispitanici, ona proizvodi razmirice unutar stanovništva, loš je okvir za funkcionisanje ekonomije i loše održava red u društvu. Simultano, sa porastom nepoverenja u demokratiju, događa se i okretanje autoritarnim oblicima vladavine. Oko 40% ispitanika veruje da je Srbiji potrebna čvrsta ruka, dok gotovo 10% ispitanika smatra da je za dobro vođenje države potrebna diktatura. Učesnici u fokus grupama takođe ističu da je demokratija problem, a ne rešenje problema:

,,Demokratija nas je uništila. Ja jesam za demokratiju ali delimično, uz čvrstu ruku.”

Nepoverenje u demokratiju zapravo je nepoverenje u institucije. Kada institucije ne stvaraju okvire u kojima su zakonitost i pravda predvidljivi, dolazi do toga da građani sve više umesto institucija traže vođu. Ideja o vođi povezana je sa idejom o kolektivitetu, o naciji kojoj treba vođa. U tom smislu nacionalistički sentiment i sentiment o autoritarnom vođi često se prelivaju. Populistički diskurs koji simbolički ističe vođu, realizovao se često u političkoj istoriji Srbije, a događa se i danas. On podrazumeva ideju da se za sve u državi pita jedan čovek koji je biran od strane naroda, da vodi naciju kroz teška vremena. U poslednje vreme, taj diskurs se posebno iskazuje u akutnim krizama, u kojima vođa na sebe preuzima odgovornost da donosi odluke i koje su van njegovog institucionalnog kapaciteta i kompetencija.

,,Dikoviću, Šabac ćemo da branimo po svaku cenu, a sada ću reći na koji način.”

Aleksandar Vučić, Poplave u Srbiji 2014. godine

Privlačnost ovog diskursa temelji se na ideji da jedna osoba, odnosno vođa, preuzima na sebe odgovornost. Delegiranjem odgovornosti, narod je dobrovoljno isključen, ali i amnestiran. Takođe, populistički diskurs kod građana stvara sliku da uz jakog vođu i država bolje funkcioniše.

,,Nama treba vođa, neko kao Putin. Kao nekada, da kad vidiš policajca da se treseš, da se zna neki red.”

,,Ja sam za jakog vođu, jer kad imate jakog vođu, imate i jake institucije.”

Rezime: Populizam čvrste ruke podrazumeva velike nacionalne planove, ekonomske ili političke, za čije ostvarenje je naciji potreban vođa. Dok zdravi politički sistemi zahtevaju individue sa svojim korpusom prava i sloboda garantovane institucijama, nacije zahtevaju vođe. Uloga vođe je da bude oličenje odluka naroda i da na sebe preuzme odgovornost donošenja odluka u ime cele zajednice. Time narod sa sebe delegira odgovornost na jednu osobu, kojoj poverava svoju sudbinu, ali i sudbinu svoje zajednice. Koncept političkih sloboda i prava tada biva doveden u pitanje od strane vođe, jer je on institucija iznad formalnih institucija.

Antitržišni populizam

Antitržišni populizam je sintagma koja predstavlja diskurzivne oponente tržišnoj ekonomiji, koji dolaze i sa levog i sa desnog spektra političkog polarizovanja. Ova vrsta populizma podrazumeva nepoverenje u tržište / poverenje u državu, mitologiju ekonomskog socijalizma, kao i mit o domaćoj privredi.

Indukovani posledicama neuspešne transformacije iz socijalističke u kapitalističku privredu, mnogi građani nemaju poverenje u moć tržišta da stvara i raspodeljuje bogatstvo. Loši efekti privatizacije, zatvaranje fabrika, otpuštanje radnika i loša zaštita njihovih prava, dovode do toga da građani umesto da krive državu za takvo stečeno stanje, oni krive kapitalizam:

,,Kapitalizam je najsuroviji sistem, a ovo sada je realkapitalizam i on je najgori.”

Kapitalizam je označen kao glavni krivac koji dovodi do raslojavanja.

,,Kapitalizam je surov, jer onaj ko ima – imaće više, onaj ko nema – imaće manje.”

U takvoj situaciji ekonomski populizam može biti privlačan za građane, bez obzira na to da li dolazi sa leve ili desne strane. Kao najbolji primer možemo uzeti političku komunikaciju Bogoljuba Karića koji je na izborima 2004. godine osvojio treće mesto sa sluđujućom populističkom naracijom:

,,Ja sam srpski kapitalista i treba nam slobodno tržište, ali sa konkurencijom kad ojača srpska ekonomija… a oni odmah ajmo liberalizacija, kakva liberalizacija to se zove okupacija.”

Još jedan sentiment ekonomskog populizma čini mitologija ekonomskog socijalizma. Ta mitologija podrazumeva set diskursa koji govore o tome kako se za vreme komunizma lepo živelo. Asocijativnost tog diskursa oslanja se na pravednost, na mogućnost da se radi u struci, da se od svog rada zaradi i živi pristojan život.

,,Treba promeniti sistem. Dok je bio socijalizam, bilo je pravednije.”

,,Vratila bih socijalizam, ali da bude pravedan.”

Mit o domaćoj privredi bazira se na populizmu ekonomskog patriotizma. Najčešće se ovaj populizam manifestuje kroz različite kritike stranih kompanija i insistiranje na domaćoj proizvodnji i proizvodima. Za strane kompanije tvrdi se da posluju neetički, da izvlače profit iz naše zemlje, da uzimaju posao srpskim kompanijama i da ne poštuju prava radnika. Ovaj diksurs čest je u političkom debatovanju. Kao i drugi populizmi, on koristi prazne obeleživače (empty signifiers – Laclau 2005) da ukaže da je uzrok problema očigledan i da je rešenje lako, ukoliko se dozvoli populisti da reši problem.

,,Dajete naše pare stranim firmama koje dolaze u Srbiju, samo da bi uzele državne pare iz budžeta, jeftinu radnu snagu i sav profit iznele u inostranstvo.”

Govor Boška Obradovića u Skupštini

Rezime: Ekonomski populizam tipičan je u uslovima ekonomskih kriza. Pojava UKIP-a sa jednog pola ili Sirize sa drugog, govore o tome da ekonomski populizam može imati različit oblik, ali da je on prevashodno usmeren na građane koji se osećaju kao gubitnici. Literatura o povezanosti između gubitnika globalizacije i populističkog diskursa svedoči o tome da je doživljaj ličnog nesnalaženja pogodno tlo za ekonomski populizam (Kaltwasser 2015). Situacija je upravo takva i u Srbiji, gde se građani u velikom broju osećaju kao gubitnici tranzicije, što ih posebno čini sklonim ekonomskom populizmu. Osećanja vulnerabilnosti i gubitništva, slaba su na populistička obećanja o boljem sutra.

Zaključak: krize, uverenja i populizam

,,Populizam je reakcija na osećaj ekstremne krize” (Tagart 2004:275). Ekstremene krize mogu se događati spontano, ali mogu biti i kreirane od strane elita kao planirani politički okvir u kojem se manipulativnom retorikom narod mobiliše za potrebe ostvarenja ciljeva elite. U tom smislu, u Srbiji se često indukuju krize putem medija, koji kroz ,,tabloidizaciju političkog diskursa” (Mudde 2013:15) stvaraju dobru podlogu za neki od oblika populizma. Dobar primer za to je kriza oko naoružanja i ,,tenzije” između Srbije i Hrvatske. Ova pseudo kriza bila je pogodno tlo za mobilizaciju građana putem nacionalističkog populističkog diskursa. (Zlo)Upotreba Kosova u iste svrhe dešava se svakodnevno. Međutim, čak i kad su svesni takve vrste zloupotreba, kao što je to bio slučaj sa vozom koji je trebalo da saobraća od Beograda do Kosovske Mitrovice, učesnici u fokus grupama ne mogu da odole tom diskursu:

,,Meni je to bilo lepo iako smo svi znali da neće proći. Аli lepo je bilo videti tu našu istoriju. Nadahnjuje to povezivanje kulture i duhovnosti.”

Osim kriza u kojima je populizam najprodorniji, postoji sistem uverenja i osećaja koji je povezan sa populizmom. Građani koji se osećaju iznevereno, bilo da je reč o demokratiji, ekonomiji ili nacionalnoj identifikaciji, skloniji su populističkim politikama. Osećanja besa i ljutnje često prate populističku retorku. Izostanak osećaja ličnog i društvenog identiteta jedan je od predikatora populizma, što se pokazalo i u fokus grupama. Naime, oni koji su isticali problem sa pronalaženjem identiteta, pokazivali su veću sklonost ka populističkim diksursima:

,,Teško je naći identitet, posebno ukoliko se profesionalno ne ostvarite.”

,,Teže mi je da nađem identitet, mnogo teže nego ranije.”

Dakle, osobe koje se ,,osećaju dezorijentisano društvenim promenama, koje se usled tih promena u ekonomskom smislu osećaju slabo i ranjivo, čiji glas u političkim pitanjima nema značaja i koji se suočavaju sa problemom pronalaženja afirmativnog društvenog identiteta” (Spruyt et all 2016:336) sklone su populističkim sentimentima, jer im je potrebno razrešenje i odricanje od odgovornosti za položaj u kom se nalaze. Tada na scenu stupaju populistički pozivi na zajedništvo koji ,,moj problem” pretvaraju u ,,naš problem”, čime populistima obezbeđuju ulogu reprezenata zajedničkih interesa, dok kod članova grupe smanjuju osećaj lične odgovornosti (Spruyt et all 2016:337). Takva je situacija sa populističkim diskursima u Srbiji. Bilo da se radi o nacionalnom, autoritarnom ili ekonomskom populizmu, dominantan je mehanizam preusmeravanja odgovornosti na druge (blame-shifting rethoric).

,,Srbi su uvek najviše stradali, jer je tako Zapad zamislio.”

Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda – priroda populizma u Srbiji“. Tekstovi iz publikacije predstavljaju lične stavove autora.