Na prvi pogled paradoksalno je govoriti o populizmu u obrazovanju u Srbiji. Obzirom na katastrofalne probleme koje Srbija ima sa funkcionalnom računarkom, naučnom nepismenošću, lošom obrazovnom strukturom radne snage, rezultatima PISA testova i sl., racionalni (i naivni) posmatrač mogao bi zaključiti da je obrazovanje u ovim krajevima samo po sebi elitistička stvar, maksimalno udaljeno od populizma. Ovde se, naravno, oslanjamo na definiciju populizma kao političke i idejne orijentacije koja se obraća najširim slojevima stanovništva, obično povezanim etnonacionalnim, konfesionalnim ili socijalnim identitetom i koja generiše podele između „običnog“ čoveka i navodno „otuđenih“ elita.

Nažalost, iako je kvalitetno obrazovanje zaista elitističko (kao i bilo gde na svetu i bilo kad u istoriji homo sapiens-a), ova racionalna perspektiva je pogrešna. Manifestacije populizma u obrazovanju u Srbiji mnogobrojne su i višeslojne, pre svega zbog toga što se obrazovanje ovde tradicionalno ne sagledava na racionalan način, a kao posledica nesuočavanja sa trajnim poukama Prosvetiteljstva i odsustva ukorenjene liberalne građanske kulture.

Na jednom nivou suočavamo se sa primerima koji s vremena na vreme dospevaju u žižu javnog interesovanja, proizvode gotovo ritualno zgražavanje i medijske kontroverze, nakon čega nestaju iz vesti – a stare i loše prakse koje su u korenu problema nastavljaju sve po starom. Afere ove vrste (krijumčarenje i prodaja ispitnih pitanja, smenjivanja ili postavljanja direktora škola ili dekana fakulteta po partijskim, ideološkim ili koruptivnim linijama, infiltracija podmladaka političkih stranaka u škole i fakultete, skandali na tržištu udžbenika, falsifikovani doktorati i diplome) teže da predstave probleme prosvete na senzacionalistički način i skrenu pažnju javnosti sa istinskih, strukturalnih problema. U ovu kategoriju spadaju povremeni upadi pseudonauke, naročito kreacionizma, u prostor obrazovanja do kojih već skoro dve decenije dolazi u različitim formama i „agregatnim stanjima“, od ukaza bivše ministarke Ljiljane Čolić, do pamfletskih otvorenih pisama „velike grupe intelektualaca“. Mada, naravno, ne postoje ni najmanje racionalne osnove za odstupanje od neodarvinističke sintetičke teorije evolucije u nastavi biologije i nauka o životu generalno, lažne kontroverze ove vrste služe kao dimna zavesa koja prikriva odsustvo dijaloga, a naročito brige za prosvetne teme.

Periodično povampirenje kreacionizma je, dakle, maska mnogo dubljih strukturnih problema, čiji je jedan aspekat naučna pismenost – odnosno odsustvo iste – a drugi potpuno promašeno i ideologizovano tumačenje naučnog metoda prisutno u značajnom delu društvenih nauka i među velikim brojem pedagoga. Kolektivistička ideološka perspektiva, kojoj se u Srbiji standardno robuje na forumima i u dominantnom diskursu društvenih nauka, uklj. psihologiju i pedagogiju, nije u stanju da se emancipuje od populističkih pristupa, naročito onih zasnovanim na etnonacionalizmu i ekonomskom etatizmu. Tako i obrazovanje, u svakoj od (uglavnom kozmetičkih) reformi, rizikuje da bude uvučeno u snažan talas jačanja populističkih pokreta, pošto postoji veliko nezadovoljstvo građana trenutnom ekonomsko-socijalnom situacijom. Imamo poljuljano poverenje u političke elite, ogromnu apstinenciju ne samo na izborima, već i u društvenom životu generalno, te izostanak dijaloga između vlasti i opozicije – ali istovremeno i poljuljano poverenje u druge elite, uključujući naučne i obrazovne, koje ionako nikada nisu imale čvrsto uporište u ovim društvima.

Na ovo se direktno nadovezuje suštinski problem populističkog „prevrednovanja neznanja“, koji se ne ispoljava samo kroz izuzetno nepovoljan socioekonomski status prosvetnih institucija i zaposlenih u njima. Indikativan je primer afere iz juna 2012. godine, kada je javnost potresla rasprava da li se gramatički i pravopisno nekorektni, ali ,,suštinski tačni” odgovori priznaju na testu iz srpskog jezika na malim maturama po školama u Srbiji. Uputstvo Ministarstva prosvete i nauke iz tog doba bilo je nedvosmisleno: takvi odgovori priznavaće se kao tačni. Na stranu to što ,,suštinski tačni” ne postoji kao logička ili epistemološka kategorija ništa više nego što postoji ginekološka kategorija ,,malo trudna”; ironija je što se radi o ispitu upravo iz maternjeg jezika. Nevladanje pravopisom logično vodi ka funkcionalnoj (pa i svakoj drugoj) nepismenosti – činjenica da ovakvo orvelovsko rešenje resornog ministarstva nije izazvalo veću buru u javnosti, svedoči o tome da je „prevrednovanje neznanja“ odavno postala dominantna strategija za odbranu nesposobnosti države da stvori uslove za ono što EU u svojim dokumentima naziva „izgradnjom društva znanja“. Slično tome su česti povici, tobože ,,iz naroda” ili „zabrinutih roditelja“, kako je školsko gradivo tobože previše ozbiljno, školske torbe suviše teške, sirota deca uče suviše nepotrebnih stvari i slične besmislice koje daju doprinos opštoj atmosferi legitimizacije nerada i neznanja. (Na istoj ultra-populističkoj liniji je manipulacija rezultatima PISA testova, npr. uhodana medijska saopštenja po kojima je Srbija u 2009. godini napravila veliki pomak nabolje, iako je zauzela 51. mesto u poredjenju sa prethodnim 47. mestom!? Da opet parafraziramo Orvela, ,,sledovanje čokolade biće povećano sa 13 na 11 grama nedeljno”. Zašto nema novijih podataka sa PISA testova? Zato što pored sve silne brige, državni organi Srbije nisu našli za shodno da uplate članarinu odgovarajućoj kancelariji OEBS-a u poslednjem ciklusu testiranja.)

Obrazovanje je kompleksni, nelinearni sistem gde se posledice donetih ili ne donetih odluka ne mogu i neće videti odmah. Otuda je donosiocima odluka uvek od primarnog interesa da trenutno zadovolje zahteve pojedinih grupa, koje oni vide samo kao potencijale birače ili klijente; niko nije spreman da preuzme odgovornost, rizikuje i donese nepopularne odluke koje su neophodne u procesu temeljite reforme obrazovnog sistema. Taj kratkoročni populizam polako ali sigurno razara srpski obrazovni sistem, a po ekstenziji i sve druge sisteme koji zavise od kvaliteta obrazovanja, poput istraživanja i razvoja, komunikacija, itd. Zaostajanje za razvijenim svetom vidljivo je i u kontekstu kvantiteta, baš kao i kvaliteta. Dok nas standardna etnonacionalistička propaganda neprekidno pokušava uveriti kako smo „mi dovoljno pametni“, „naše škole dobre“, a najviše od svega kako i kad se uoče problemi, „toga ima svuda“, numerički podaci ove besmislice jasno demantuju. Značajan deo razvijenih zemalja sveta je u poslednjoj deceniji prešao psihološku i simboličku granicu od 50% visokokvalifikovane radne snage; Kanada je to prva učinila još 2005. godine, a u tom društvu su i Japan, Norveška, Izrael, Finska, Koreja, SAD, Rusija, UK. Nepouzdane oficijelne statistike u Srbiji daju vrednost ovog parametra od 16,6%, u šta je uključen i izvestan broj krajnje sumnjivih diploma dobijenih na osnovu plagijata i drugim kriminalnim metodama.

Za razliku od plagijata, makar se na njih potpisivali najviši državni činovnici, pravi visokoobrazovani stručnjaci ne proizvode se za kratko vreme. Za uvođenje novih programa treba pripremiti same programe i akreditovati ih. To će potrajati jednu do dve godine. Same studije traju četiri, pet ili šest godina. Dakle, poslodavci nam danas moraju definisati šta će im biti potrebno kroz sedam do deset godina. Ako to zaista urade, verujte da će visoko obrazovanje upreti sve snage i za deset godina dati stručnjake baš po meri tržišta rada. Biće sasvim dovoljno da visoko obrazovanje vodi računa o dostignućima savremene nauke i da ponudi aktuelna moderna znanja, a onda će biti mnogo manje problema sa zapošljavanjem. Međutim, obrazovni sistem koji se urušava okrenuo se od znanja prema diplomama i ispraznoj „praktičnosti“, a tržište rada bez gađenja guta lažne stručnjake, jer zapošljava po drugim merilima (srodstvo, korupcija, politička ili plemenska pripadnost), čime i ono pomaže urušavanju obrazovnog sistema.

Sve ovo treba posmatrati u atmosferi slabašnog privatnog sektora i nedostatka suštinske spone između poslodavaca i visokoškolskih (pa i srednjoškolskih, mada to, za razliku od političkih proklamacija Ministarstva prosvete, zahteva dodatne i ozbiljne analize) ustanova. Moglo bi se očekivati da će se sa najavama jačanja privatnog sektora pojaviti veliki broj firmi koje će zahtevati rezultat, a koji može da ostvari samo neko ko poseduje znanje. Tada će se pokrenuti realni interes saradnje privrede i visokog obrazovanja, koji je sada na deklarativnom nivou, što je jedino što može pružiti autentičnu sliku našeg zaostajanja za razvijenim svetom, jer će biti moguće izmeriti realne proizvode, što je danas ne samo tehnički teško, već i podložno sveprisutnoj državnoj cenzuri. Samo u takvom meritokratskom i tehnokratskom sistemu – a ne u postojećem sistemu centralizovane birokratske kontrole i „imidža ispred realnosti“ – postoje šanse za proboj privatnih škola i univerziteta koji vode računa o kvalitetu, ne samo profesorskog kadra, već i kadrova koje proizvode.

Za sam kraj, treba pomenuti još jedan momenat, koji je još uvek na margini diskusije o obrazovanju u Srbiji, ali može, ukoliko bi se stvari popravile u budućnosti, doći u fokus. Istinska, globalna, relevantna diskusija o obrazovanju – za koju Srbija jednostavno još uvek nije strukturno osposobljena – vodi se oko pitanja u kojoj meri napredna društva u epohi opšte automatizacije, robotizacije, pa i veštačke inteligencije, uopšte mogu sebi priuštiti obrazovanje kadrova za ogroman broj zanimanja koja će postati potpuno izlišna, na potpuno isti način na koji su izlišni postali antički pisari, vojni konjušari ili goniči mazgi na gradilištima. Racionalno promišljanje ovih tema moglo bi omogućiti da se izbegnu veliki društveni problemi i potresi koje će tehnološke revolucije, čiji smo svedoci, svakako težiti da izazivaju.

Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda – priroda populizma u Srbiji“. Tekstovi iz publikacije predstavljaju lične stavove autora.