Ekskluzivni intervju sa Simeonom Đankovim, uglednim ekonomistom Svetske banke, bivšim ministrom finansija i zamenikom premijera Bugarske uradili smo povodom objavljivanja dela Veliki preporod koje će u izdanju Libeka izaći krajem juna. Đankov je uz švedskog ekonomistu Andersa Oslunda jedan od priređivača tog dela. Đankov je, takođe, tvorac i poznatog indeksa Doing Business Report u izdanju Svetske banke.
1. Šta po vašem iskustvu najviše podstiče političare da sprovode politike u cilju velikog preporoda?
To je, pre svega, želja da se postigne raskid sa prošlošću. Ekonomska transformacija na našim prostorima često ide zajedno sa političkom tranzicijom, demokratizacijom i evropskim integracijama. Političari u Srbiji koji se najviše bave ekonomskim reformama istovremeno su i političari koji žele da Srbiju ponovo integrišu u Evropu. Isti proces dogodio se i u Centralnoj i Istočnoj Evropi, a jedina mesta gde je taj proces zaustavljen predstavljaju zemlje nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, gde države nisu imale jasnu perspektivu približavanja Evropi.
2. Srbija ima velike probleme sa nezaposlenošću. To je najviše izraženo među mlađom populacijom. Kako da rešimo ovo?
Finansijski sektor, a tu pre svega mislim na banke, mora da nađe načina da pomogne preduzetnicima i otvaranju biznisa. Ovaj proces bio je spor u bivšoj Jugoslaviji, isto kao u Bugarskoj, što je kao rezultat imalo veliki broj nezaposlenih među mladima. Za mlade ljude je, dakle, glavni izlaz da se okrenu prema Zapadu i da, napuštajući svoje države, tamo potraže poslove. Ovaj trend je problematičan na duži rok jer umanjuje moguću produktivnost. Iz ovog razloga, više programa Evropske unije daju sredstva za razvoj u poljoprivredi i biznisu, pre svega za pokretanje novih biznisa od strane mladih. Iako ovo nije dovoljno, to je, ipak, dobar početak.
3. Kako biste ukratko opisali recept za uspešne demokratske i ekonomske transformacije. Šta je potrebno uraditi odmah, a šta se mora izbegavati?
Iskustvo Centralne Evrope i Baltika govori da velike makroekonomske reforme dolaze prve, a odmah za njima raspuštanje službi prethodnih sistema – tajne policije, obaveznog služenja vojnog roka, propagandne mašinerije. Mikroekonomske reforme mogu da sačekaju – privatizacija je na kraju bila uspešna u Češkoj, koja je sprovodila brze reforme i u Poljskoj, koja je, sa druge strane, bila sporija. Reforma pravosuđa je propala u gotovo svim tranzicionim zemljama, jer je nezavisnost došla pre reforme što je zacementiralo loše prakse. Reforme zdravstvenog sistema takođe su išle sporije, tako da je produžavanje životnog veka kasnilo u odnosu prema sličnim državama u svetu. U proseku, očekivani životni vek u Jugoslaviji porastao je za 4 godine od 1990. dok je u državama srednjeg dohotka u svetu porastao za 6.
4. Transformacija nije svuda bila toliko uspešna. U državama bivšeg Sovjetskog Saveza, kao i na Balkanu, u proseku se vide manji uspesi ako se porede sa zemljama Centralne Evrope. Da li postoje određeni preduslovi da bi tranzicija bila izvršena uspešno?
Glavni razlog za sporu tranziciju u Sovjetskom Savezu i bivšoj Jugoslaviji je to što je stara politička elita ostala na vlasti. U centralnoj Evropi su samo godinu dana od starta reformi dve trećine izabranih političara bili novi ljudi, koji su tada prvi put došli na političke funkcije. U bivšoj Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu, samo oko 20% političara bili su novi ljudi koji pre toga nikada nisu bili na političkim pozicijama. Isti ljudi, drugim rečima, nastavljaju da vode politiku posle demokratskih reformi. Ti političari imaju uvrežene interese i njima je u interesu da demokratska transformacija bude sporija. Oni takođe oblikuju proces privatizacije kako bi osigurali korist za sebe i svoje prijatelje. Posledica ovoga je da privatizacija dolazi zajedno sa korupcijom.
5. Važnost ekonomskih institucija dobija na značaju među vodećim ekonomistima, dok se verovanju u znanja tehnokratskih elita često pripisuje opadajući ekonomski rast. Previđa se da je proces transformacije došao pre ovog interesovanja za ekonomske institucije i da su donosioci odluka u zemljama centralne i istočne Evrope kroz sopstveno iskustvo naučili ono što su zapadni ekonomisti zaboravili. Kako se ovo desilo?
Na početku tranzicije, smatralo se da je brzo građenje institucija moguće i da su one neophodne za reforme. Ekonomisti kao Jozef Štiglic i Janoš Kornai posebno su isticali važnost građenja institucija pre mikroekonomskih reformi. Na svu sreću, političari se nisu obazirali, jer bi ekonomske reforme u suprotnom zahtevale više vremena. Iz iskustva se vidi da proces reforme institucija može da bude spor – često zahtevajući više vremena od gradnje sasvim novih institucija od nule. U Istočnoj Evropi mnoge države su od nule izgradile potpuno nove institucije – primer su valutni odbori i penzioni sistemi sa tri stuba. Iste ove države, istovremeno, kasne sa reformom postojećih institucija, kao što je pravosuđe. Zapadni ekonomisti bili su stava da postoje dovoljna znanja za brze reforme postojećih institucija, što se pokazalo kao pogrešno.
6. Ceo proces transformacije u Centralnoj i Istočnoj Evropi svodi se na demontiranje socijalističkih sistema, izgradnju kapitalističkih privreda i demokratskih institucija. Da li ovi procesi uvek idu zajedno ili je moguće da jedan od njih kasni? Koje su dugoročne implikacije toga?
Ekonomske i političke reforme ne moraju da idu zajedno, a Istočna Evropa je više izuzetak nego pravilo po ovom pitanju. Lekcije iz Istočne Evrope previše su doslovno prenete u druge regione, često sa katastrofalnim rezultatima. Primeri za ovo su Bliski Istok i Severna Afrika. Sa druge strane, mnogi ekonomisti gledaju u Kinu i govore kako ekonomske reforme dolaze prve, a zatim političke. Ne verujem da znamo dovoljno o ovakvim sledovima – iskustva skorašnjih transformacija govore da ne postoji određeni specifični sled reformi.
7. Da li je potrebno obratiti pažnju na „resursno prokletstvo“ kao na jedan od razloga za sporu demokratsku transformaciju u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza koje su bogate naftom i gasom?
Naravno, kao i uopšte pristup prirodnim resursima. Pristup prirodnim resursima otvara prilike za korupciju u političkom i ekonomskom životu i pravi distorzije u motivaciji za refomisanjem. Treba imati u vidu, sa druge strane, da i neke od najsporijih država uopšte nisu resursno bogate, na primer Moldavija, Jermenija ili Tadžikistan. Ima mnogo mesta gde možete da pogrešite, ali i mnogo mesta gde možete da sustignete reforme – primer za ovo bi bila Gruzija. Prema tome, ne bih sve tranzicione probleme svodio na naftu i gas.
8. Jedna od poruka knjige „Veliki preporod“ je da liberalne reforme nisu uklesane u kamenu i da ne predstavljaju „kraj istorije“, za šta su primer Rusija i Mađarska. Šta treba uraditi da bi se slične stvari sprečile u drugim državama?
Poslednjih godina postoji određeni trend skretanja prema više kontrolisanim privredama, sa većom ulogom vlade. Ovo je delimično posledica krize u Evrozoni, odnosno osećaj da Evropska unija ne zna kako da reaguje na probleme kao što su bankrotirana Grčka ili imigrantska kriza.
9. Koja je uloga EU integracija u transformaciji? Da li obećano članstvo u EU deluje kao katalizator reformi?
Obećanje članstva u EU (i reintegracija u Evropske tokove uopšte, kao u Srbiji), ima vitalni značaj za ekonomske i političke reforme. Post – komunistički prostor je u suštini podeljen na dve grupe država. One kojima je otvorena mogućnost evropskih integracija i onima kojima nije otvorena mogućnost evropskih integracija. Neke države, kao Moldavija i Ukrajina, imaju krivudav put. Videli smo i da samo članstvo u EU ne znači i potpuno ekonomsko usklađivanje. Hrvatska i Bugarska su primeri kako reforme mogu da budu nedovršene.
10. Države koje su u većoj meri sprovele proces transformacije imaju i veći i stabilniji ekonomski rast. Čak i kada su privrede u ovim državama usporavale, one su se pokazale kao sposobne da izbegnu ekonomske nestabilnosti (primer Poljske) ili da u slučaju ekonomskog pada brzo svoje privrede dovedu do rasta (baltičke zemlje). Da li je ovo povezano sa pamćenjem uspeha transformacije (u kulturnom i institucionalnom smislu)?
Uspešne ranije reforme doprinele su stvaranju generacije mladih preduzetnika koji gledaju pozitivno na proces transformacije. Ovo je u kontrastu sa državama koje su reforme sprovodile kasnije, kao što su Bugarska i Rumunija, gde takva generacija tek treba da se etablira i gde kao posledicu vidimo negativan stav prema reformama. U međunarodnim istraživanjima, kao što su ona koja izvodi EBRD, vidimo da preko polovine stanovnika Poljske i Baltičkih zemalja smatra da je zadovoljno reformama, dok je u Srbiji i Bugarskoj taj broj ispod četvrtine.