Populističkim u ekonomiji smatraju se politike koje na privredu i životni standard građana utiču loše, ali i pored toga uživaju naklonost dobrog dela javnosti. Takve politike nailaze na podršku u javnom mnjenju jer zvuče intuitivno i primamljivo, a ponekad i stvarno donose neku privremenu i upadljivu korist po cenu štete koja na duži rok prevagne.

Klasičan primer populističke politike koja donosi kratkoročne koristi je inflatorno štampanje novca. „Prva panacea za loše vođenu zemlju je inflacija; druga je rat“, upozoravao je Ernest Hemingvej. ,,Obe stvari donose privremeni prosperitet; obe donose dugoročnu propast. Ali obe su utočište političkih i ekonomskih oportunista.“ Novčana ekspanzija najpre stvori veću likvidnost, koja omogući ubrzanje privredne aktivnosti i rast plata i zaposlenosti. Ali tako izazvana euforija brzo splasne, neminovno usledi rast cena, obaranje kursa domaće valute i zatim usporavanje privrede i pad dohotka na nivo niži od prvobitnog.

Jedna vrsta mera koja donosi upadljive koristi po cenu veće, ali prikrivenije štete, jesu subvencije za velika ulaganja, po kojima se Srbija poslednjih godina posebno ističe. Kada vlada objavi da je privukla krupnu stranu investiciju, kada ministar pred TV kamerama preseče vrpcu prilikom otvaranja nove fabrike, to svi vide i mnogi odobravaju. Manje je očigledno da su takva ulaganja plaćena novcem drugih nesuđenih ulagača, domaćih firmi i poreskih obveznika. Da bi se dodelila subvencija jednom velikom i upadljivom investitoru, stotine malih i manje vidljivih firmi i pojedinaca koji za to plaćaju, mora umanjiti ili obustaviti sopstvena ulaganja. To je razlog zašto Srbija, nakon dugogodišnjih napora države na podsticanju velikih stranih investicija, zapravo ima jako nizak nivo ukupnih ulaganja u odnosu na uporedive zemlje i u tome posebno zaostaju male i srednje domaće firme.

Austrijski ekonomista Jozef Šumpeter tvrdio je da su ljudi sasvim racionalni u sopstvenim ekonomskim postupcima, ali ne i kada razmišljaju o pitanjima ekonomije na nivou društva. Kada uđe u glasačku kabinu, pisao je Šumpeter, moderan čovek odjednom se pretvori u primitivno biće. Prema nekim kasnijim evolutivnim psiholozima, Šumpeter je bio na dobrom tragu i jeste moguće da u osnovi tvrdoglave popularnosti nekih dokumentovano loših ekonomskih politika, u krajnjoj liniji stoje evolucioni razlozi. Dok moderno društvo i moderna ekonomija postoje tek nekoliko stotina godina, čovekova evolucija trajala je mnogo duže. Stotinama hiljada godina mi smo živeli u malim plemenskim zajednicama, gde su jedini oblik privređivanja bili lov i sakupljanje plodova. Primitivna privreda sve to vreme bila je takozvana igra sa nultim zbirom, ona u kojoj se sve svodi na preraspodelu. U njoj nije bilo stvaranja nove vrednosti, proizvodnje ili razmene, zajednice su se takmičile za isti plen i jedini način dodatne zarade bilo je otimanje od pripadnika drugih plemena.

Zbog ovakve evolucije moderno ekonomsko rezonovanje često je kontraintuitivno. Moderna tržišna ekonomija je neobična igra sa pozitivnim zbirom, u kojoj ceo kolač raste i svi učesnici dobijaju. Firme koje rade na slobodnom tržištu ne zarađuju otimanjem već naprotiv, za sebe generišu profit samo onda kada uspeju da proizvedu novu vrednost za druge. Profitabilnost firme i njen rast upravo je znak da je ona korisna zajednici. Ovaj fenomen, pravilo da se opšta ekonomska korist postiže kada pojedinci slede sopstvene interese, Adam Smit nazvao je nevidljivom rukom. Nije nam potrebno da firme i pojedinci svesno rade u javnom interesu, ne trebaju nam državna preduzeća da bi životni standard naših državljana rastao, nije nam neophodna korporativna društvena odgovornost da bi društvo učestvovalo u deobi kolača koji privreda generiše. Prosperitet se stvara i njegovi plodovi dele kada ljudi slede sopstvene profitne interese, ne ugrožavajući slobodu i svojinu drugih. Nevidljiva ruka je, tako, argument koji promoviše individualizam, ali to čini u svrhe kolektivne dobrobiti. Sve ovo, naravno, podrazumeva da govorimo o razumno slobodnom i otvorenom tržištu, a ne sistemu u kojem hiperaktivna država jedne podstiče i pomaže, a druge sputava i kontroliše.

Ekonomski individualizam je, međutim, teško učiniti popularnim, kada je kolektivizam posledica naših evoluiranih intuicija. U plemenskoj zajednici svojina je bila uglavnom kolektivna i to je moglo funkcionisati zato što su zajednice bile male, mahom sastavljene od nekoliko desetina rođaka. Moderne zajednice su države od po nekoliko miliona ljudi, koji se međusobno ne poznaju i gde svako ima svoj lični interes, ali i pored toga mnogima danas ostaje privlačna ideja da svi mi zajedno možemo biti vlasnici neke kolektivne svojine. Tako ljudi državnu svojinu instinktivno doživljavaju kao svoju, čak i kada od takvog „vlasništva“ većina njih trpi samo štetu. Na zapadu je uspon političkog individualizma tokom nekoliko vekova uspeo da liberalne ideje delimično ugradi i u ekonomska razmišljanja, ali u zemljama gde takvog razvoja događaja nije bilo, kolektivistička osećanja su i dalje snažnija. U Srbiji, čak i kada vide da državna preduzeća decenijama služe isključivo privatnom interesu pojedinaca – i da to tako ostaje bez obzira ko bio na vlasti – ljudi se protive njihovoj privatizaciji. Vlada Srbije ne uspeva da proda državne firme poput Telekoma, upravo zbog pritiska javnog mnjenja, jer se i pored toga što postojanje monopolističkih državnih firmi ekonomski škodi građanima, a koristi samo partijski odabranim pojedincima, firme u javnosti doživljavaju kao „naše“.

Iste evoluirane intuicije mogu biti razlog zbog kojeg ideal slobodne trgovine, koji među akademskim ekonomistima uopšte nije sporan, javnost veoma teško prihvata. U ekonomskoj profesiji nije ni najmanje upitno da trgovinska zaštita najviše šteti samim građanima zemlje koja sebe navodno štiti. I to važi za svaku zemlju, nezavisno od faze ili stepena razvoja. Carinskom zaštitom nekoliko domaćih proizvođača konkretnog proizvoda dobija, ali stanovništvo i sav ostatak privrede gube. Ako o ovoj stvari pitate inteligentnog laika, odgovor koji ćete dobiti je najverovatnije suprotan. Preovlađujuće javno mnjenje u Srbiji, ali i mnogo gde u svetu, jeste da spoljna trgovina može ozbiljno da našteti zemlji, te da je dobro ako zemlja izvozi, ali ne i ako uvozi.

Ekonomsko rezonovanje nije kvantna fizika, ali zbog svoje kontraintuitivnosti ipak zahteva malo koncentracije i idejne otvorenosti da bi se upilo i prihvatilo. Neke intuitivne i naizgled očigledne istine u ekonomiji nisu nužno tačne. Dobre namere ne vode uvek u željene posledice i dužnost ekonomista koji istupaju u javnosti je da to obeznane. Povećanje zakonske minimalne zarade povećava nezaposlenost i najviše šteti najmanje kvalifikovanim radnicima. Povećanje zakonske zaštite radnika smanjuje šanse za zaposlenost i stvara armiju dugoročno nezaposlenih. Indijski ekonomisti pokazali su da je zabrana dečjeg rada u Indiji produžila radni dan indijske dece – jer su poslodavci zbog rizika inspekcija postali manje voljni da zapošljavaju decu, usled čega su njihove plate opale, a siromašni roditelji, nemajući kud, od dece tražili da rade duže da bi se prehranili. Kao što ekonomska nevidljiva ruka profitni interes pojedinca pretvara u opštu korist, tako politička nevidljiva ruka, čak i dobre namere javnosti i zakonodavaca, može pretvoriti u neočekivane i neželjene posledice.

Zbog izraženog i kontraintuitivnog nesklada između namera i posledica, ekonomija je posebno produktivno tlo, ne samo za populiste među političarima, već i za celu jednu klasu populističkih intelektualaca. Mnogi javni intelektualci i kulturni radnici ni sami ne poznaju osnovne zaključke ekonomske nauke, ali je zbog ugleda koji su na neki drugi način stekli u javnosti, njihovo mišljenje o ekonomskim temama ipak uticajno. Neki ekonomisti, uključujući tu ne samo domaće nego i svetske autoritete (Joseph Stiglitz ili Tomas Piketty) uopšte ne nastupaju kao ekonomisti, jer ignorišu principe ekonomskog rezonovanja i svoje pozicije samo koriste za promociju ideološke agende. Kod mnogih komentatora ulogu igra i lični interes u borbi za svoj deo tržišnog kolača, medijske pažnje ili tiraža, zbog čega teže da zanemare rigoroznu ekonomsku argumentaciju i izaberu kraći put, govoreći ono što ljudi žele da čuju. U Srbiji posebnu pažnju treba skrenuti na grupu javnih intelektualaca koji nastupaju iskreno, politički su nezavisni i gotovo uvek kritični prema vlastima, ali svejedno nastupaju populistički i promovišu milozvučne ali nepromišljene politike – često opasnije po ličnu slobodu i ekonomski prosperitet od bilo čega što država već radi.

Sami političari se u demokratiji bore za glasove i možda ne bi trebalo da nas čudi da ih više interesuje popularnost pojedinih politika nego njihovi dugoročni efekti. Političari se, na kraju krajeva, prilagođavaju sudu javnosti. Isti političari koji su nekada bili ljuti nacionalisti lako se pretvore u entuzijastične evropejce, kada ih raspoloženje javnog mnjenja navede na to. Zbog toga ni jedna zemlja nije zauvek osuđena na populizam. Latinska Amerika tradicionalno je bila stecište populista, ali je danas i tamo, kao i u većem delu zemalja u razvoju, populizam u uzmaku. Inflacija je dugo bila najveća ekonomska pošast Srbije i ranije Jugoslavije, pa se to promenilo jer je javnost shvatila dugoročne posledice valutne neodgovornosti i političari znaju da bi cenu takve vrste oportunizma platili već na narednim izborima. Sa drugim populističkim politikama će se dogoditi isto, kada ih više glasača bude prozrelo i uvidelo njihove prave posledice.

Tekst je deo publikacije ,,Zloupotreba naroda – priroda populizma u Srbiji“. Tekstovi iz publikacije predstavljaju lične stavove autora.