Foto: Miloš Nikolić/Fonet/Zoran Mrđa

 

Autorski tekst Miloša Nikolića, predsednika Libeka, objavljen u Politici 11. avgusta 2022. 

Inicijativa regionalnog ekonomskog povezivanja Otvoreni Balkan koja je započeta pre nego što smo doživeli početak najvećih geopolitičkih promena u Evropi od pada Gvozdene zavese, ne samo da je pokazala otpornost već deluje da iznova potvrđuje i svoju relevantnost u takvom novom kontekstu.

Jedna od glavnih sporednih osobenosti ove inicijative koja se niti nameće, niti procenjuje spolja, jeste podrška koju joj Sjedinjene Američke Države pružaju od samog početka. Izgleda da zvanični Vašington jasnije uviđa značaj ove inicijative od nekih koji, ili zarad sopstvenog uskog interesa profitiranja na podelama, ili usled nerazumevanja posebnosti našeg regiona to i dalje ne žele. Da li se to preko Atlantika bolje uočavaju dometi ovog domaćeg eksperimenta koji je u sličnim oblicima već dao rezultate na drugim mestima? Najvažniji politički eksperiment na našem kontinentu posle uništenja Trećeg rajha svakako jeste izgradnja i učvršćivanje evropskog jedinstva. U osnovi ovog jedinstva leži ekonomska međuzavisnost nacionalnih privreda Evrope. Pokazalo se da je ova međuzavisnost, uz sve izazove, zapravo najbolja garancija održivog mira i stabilnog demokratskog poretka.

Ovaj ključni eksperiment, tokom poslednjih skoro 80 godina, prate i drugi, manji podeksperimenti. Utemeljene u istim vrednosnim i interesnim osnovama, ove inicijative povezivanja iznova su potvrđivale evropsku liberalnu pretpostavku  – da se međuzavisnim partnerima koji nesputano produbljuju svoju saradnju, ne isplati da ratuju. Nastanak i razvoj Beneluks unije (1944), Nordijskog saveta (1953), Skupštine Baltika (1990) kao i Višegradske grupe (1991), ostaju poučni primeri ekonomske i političke međuzavisnosti. Naravno da ova međuzavisnost ima i svoju odbrambenu komponentu. Privlačnost koncepta kolektivne odbrane, odnosno američkog zaštitnog kišobrana, koju od 1949. nudi NATO, tu međuzavisnost samo produbljuje.

Vratimo se sada u naše dvorište. Deluje očigledno da je zamisao iza Otvorenog Balkana po duhu evropska. Postepeno usklađivanje ključnih propisa među privredama našeg regiona trebalo bi da dovede do stvaranja jedinstvenog regionalnog tržišta. Sloboda kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala de fakto bi izbledela značaj političkih granica za promet između građana i privreda. U jednom takvom području slobode, pravila koja bi se uspostavila morala bi odgovorno da se primenjuju i kontrolišu od strane svih relevantnih aktera i institucija kako bi sama inicijativa imala smisla. Udaren pečat u Somboru imao bi isti značaj u Kumanovu, Draču, Prištini, Kotoru, Tuzli. Neko od velikih aktera sa strane zapitao bi se kako privrede koje sve zajedno imaju ukupni BDP manji od jedne Mađarske nisu ranije sele za sto i dogovorile se da uspostave jedno malo, ali važno zajedničko regionalno tržište.

Nevolja je što još uvek nismo svi posedali za taj sto. Mnogi se još uvek nalaze u mentalnoj matrici propitivanja regionalne (ne)stabilnosti. Naša balkanska međuzavisnost opterećena je frustracijama. Ipak mi nismo hodali po plišu kao Prag i Bratislava dok smo se razdvajali. Političke elite ne pronalaze načine da se putem javnih i simboličnih aktivnosti te frustracije ublaže. Izgleda da je nemoguće izaći iz lavirinta balkanske prošlosti koristeći stare putokaze i prežvakane narative o suočavanju. Možda je potrebno nešto drugačije ukoliko ne želimo da lokalni kolektivizmi iznova politički profitiraju na našoj izgubljenosti u lavirintu. Današnje vreme zahteva ne samo regionalnu stabilnost, već više od toga – regionalno jedinstvo. Zvanični Beograd, Tirana i Skoplje zajedničkim predvodništvom upravo trasiraju put jednoj vrsti tog jedinstva. Kako će to jedinstvo izgledati – pre svega zavisi od nas samih. Jer okvir Otvorenog Balkana može ponuditi mnogo više od onoga što su trenutne ambicije i prioriteti.

Zajedničko regionalno tržište možda bude naš najbrži put do same EU. Izgleda da je jedna od političkih varijanti koja se trenutno razmatra i veza jednog takvog tržišta sa Unijom po modelu koji postoji u slučaju Evropskog ekonomskog prostora EEA (koji uključuje i države van EU: Norveška, Island i Lihtenštajn). S druge strane, prateći iskustva država koje su gradile pomenute regionalne inicijative, naša ekonomska, energetska, obrazovna, kulturna, odbrambena i svaka druga saradnja može da ima i druge pozitivne prelivajuće efekte na naša društva.

Lepota jednog takvog povezivanja jeste u tome što se, uz uvažavanje osnovnih političkih principa i društvenih razlika, otvaraju putevi građanima da nesmetano žive, rade, putuju, da se usavršavaju, školuju na teritoriji čitavog regiona. Da se spontano kreću kulturnim prostorima, neopterećeni birokratsko-administrativnim ograničenjima političkih prepreka. Uz takvo širenje područja slobode, pripadnici istog naroda koji žive u različitim državama osećaće dublji stepen bliskosti sa pripadnicima svog naroda, bez obzira u kojoj državi regiona žive, jer će političke granice biti potpuno društveno rasterećene, a politički se neće dovoditi u pitanje. Kao i u samoj EU.

Time bi na ovom delu brdovitog Balkana politička rešenja društvene integracije sa kraja 20.  veka preuzela mesto političkim rešenjima nacionalne zaokruženosti sa polovine devetnaestog veka. Ovim će svaki vid povika o nacionalističkom ekspanzionizmu biti dodatno obesmišljen. Uz takav pristup padaju u vodu optužbe da je iza ovakve inicijative ambicija da se gradi naddržava, nekakva Jugoslavija 4.0 ili neki od oblika velike Srbije, velike Albanije i slično.

Otvoreni Balkan dodatno bi olakšao odnose između Beograda i Prištine. Da li možemo pouzdano da znamo kako bi za narednih, na primer, deset godina izgledali naši odnosi ukoliko bismo uklonili sve nepotrebne prepreke? Da li bi najviši mogući stepen tzv. normalizacije između građana i privrede bio već sam po sebi dovoljan znak istorijskog uspeha da se navikavamo na mir, saradnju i međusobno razumevanje?

Zbog svega toga verujem da je potrebno krenuti putem kojim do sada nismo. Putem na kojem politika krči put privredi, a nesputani ekonomski tokovi otvaraju mogućnosti našim društvima da sama dođu do neke naše verzije zajedničkog života. To je ono što bih nazvao liberalnom regionalnom politikom. Liberalnom zato što otvara prostore slobode za saradnju i razumevanje ljudi koji su inače tome skloni, a bez nametanja „odozgo“ ili „spolja“ poželjnih obrazaca društvenih odnosa i političkih ciljeva.

Da li je takva vizija našeg regiona dovoljno inspirativna samim političkim liderima – to je pitanje za njih. Ali je pitanje i za našu generaciju da li smo spremni da uposlimo kreativni pragmatizam kako bismo u 21. veku iz korena promenili pejorativno značenje izraza „balkanizacija“.