Obrazovanje stvara temelje za odgovorno društvo budućnosti, pospešujući ekonomski, društveni i kulturni razvoj. Sistem obrazovanja u Srbiji danas je neefikasan i ne daje dovoljno dobre rezultate, uprkos značajnim sredstvima namenjenim za ovu svrhu. Javni izvori za obrazovanje u Srbiji drastično su viši od rashoda zemalja iz okruženja sa kojima mogu najverodostojnije da se uporede.
Iznos sredstava, dakle, nije uzrok loših rezultata u obrazovanju, već je to njihova struktura u sadejstvu sa ostalim sistemskim slabostima. Osim samih iznosa sredstava namenjenih obrazovanju, postavlja se pitanje opravdanosti datih troškova, kao i mnogo važnije – pitanje visokog oportunitetnog troška nekvalitetnog obrazovanja.
Podizanje kvaliteta obrazovanja na svim nivoima trebalo bi da bude jedan od glavnih ciljeva obrazovnih politika u zemlji.
Do vizije obrazovanja za 21. vek predlažemo uvođenje niza konkretnih mera:
1) Finansiranje učenika, a ne ustanova – uvođenje reformisanog sistema finansiranja.
2) Autonomniji nastavnici, kvalitetnije obrazovanje – povećanje autonomije nastavnika i škola u vezi sa nastavnim planovima i unapređenjem kurikuluma
3) Finansiranje studenata, a ne fakulteta –prelazak na direktno finansiranje studenata.
Cilj ovih mera je da dovedu do:
– Kvalitetnijeg obrazovanja, merenog obrazovnim dostignućima učenika i studenata, kao i
– Veće korisnosti znanja i veština koje učenici i studenti mogu da upotrebe nakon završetka svog školovanja.
– Sekundarni ciljevi ovih politika su smanjenje pojedinih neopravdano visokih troškova obrazovanja, eliminisanje trenutne regresivnosti u tercijarnom obrazovanju i uvođenje progresivnih mera, ali i podizanje odgovornosti aktera u obrazovnom sistemu kreirajući set institucionalnih podsticaja koji će povezivati rezultate sa nagradama.
1) Finansiranje učenika, a ne ustanova!
Glavni cilj finansiranja osnovnog obrazovanja po učeniku je prelazak na finansiranje obrazovnih potreba najmlađih korisnika njihovih usluga i posledično raskid sa dosadašnjom praksom finansiranja državnih obrazovnih ustanova. Ovo bi trebalo da dovede do eliminisanja gorućih problema u sektoru obrazovanja kao što je nizak kvalitet nastave i preveliki broj zaposlenih. Potrebni su nam podsticaji za drugačije ponašanje aktera u sistemu.
Osnovnoškolski sistem u Srbiji ne ispunjava svoje zadatke na kvalitetan način. Obrazovna postignuća učenika, merena rezultatima na međunarodnim standardizovanim testovima kao što je PISA, svrstavaju Srbiju na začelje evropskih zemalja. U poslednjem ciklusu testiranja 2012. godine, naši đaci, kao i ranijih godina, postigli su loše rezultate. Od zemalja iz okruženja koje učestvuju u testiranju, Srbija je neznatno bolja samo od Bugarske i Rumunije, dok sve ostale (post)tranzicione evropske države imaju znatno bolje rezultate. Posebno se treba osvrnuti na Sloveniju i Hrvatsku, sa kojima postoje slični kulturni obrasci – Srbija za njima kasni 52 i 35 bodova pojedinačno. Prema načinu bodovanja, pretpostavlja se da 38 bodova na PISA testiranju možemo izjednačiti sa jednom školskom godinom, pa srpski đaci kasne za svojim slovenačkim i hrvatskim vršnjacima oko godinu dana (Hrvatska) ili više (Slovenija).
Tabela: Rezultati na PISA testiranju 2012, odabrane zemlje
Prema PISA metodologiji, učenici se prema broju bodova koji osvoje mogu podeliti u 6 nivoa, od onih koji ne zadovoljavaju najniže standarde i smatraju se funkcionalno nepismenima (nivo I i oni ispod) do učenika sa najvišim sposobnostima (nivoi V i VI). Prva dva nivoa predstavljaju prostu reprodukciju, srednja dva nivoa integraciju, a poslednja dva nivoa sadrže i evolutivna znanja. U Srbiji skoro 40% đaka spada u grupu funkcionalno nepismenih u matematici jer nisu dostigli nivo 2. Stanje u prirodnim naukama i čitanju je nešto bolje, ali je i dalje veoma zabrinjavajuće.
Tabela: Procenat đaka iz Srbije koji nisu ostvarili nivo II na PISA 2012.
Sledstveno tome, glavni problem prisutan u osnovnom obrazovanju u Srbiji su slaba obrazovna postignuća. Sa druge strane, demografska kretanja i postojanje agencijskog problema pri zapošljavanju nastavničkog kadra dovode do drugog problema – prikrivenog viška nastavnog osoblja (gotovo 40% nastavnika nema pun fond časova i puno radno vreme). Ovo rezultira visokim troškovima za naknade zaposlenima, iako same zarade zaposlenih nisu visoke. Pored toga, odnos broja đaka po nastavniku u Srbiji (11,6) je skoro dva puta niži nego u razvijenim zemljama OECD (21). Demografske projekcije pokazuju da će broj đaka znatno opasti u naredne dve decenije – za čak 40% trenutnog broja.
Tabela: Projekcija broja đaka u osnovnim školama u Srbiji
Reforma bi podrazumevala državno plaćanje određene sume sredstava po učeniku. Državne škole ne bi mogle da očekuju nikakva druga sredstva iz javnih fondova za svoj rad osim iznosa direktnog transfera koji se vezuje za broj đaka. Time bi škole bile stavljene pod čvrsto budžetsko ograničenje koje ih tera da kontrolišu svoje troškove, pre svega troškove nastavničkog kadra.
Pored toga, u sistem je potrebno uključiti i akreditovane privatne osnovne škole, što će podstaći konkurenciju. Konkurencija među školama dovela bi do većih podsticaja za rad kvalitetnijih nastavnika, koji će biti više vrednovani. Sa strane interesa roditelja, kvalitetnije škole će biti traženije, osiguravaće i veći prihod, dok će one manje kvalitetne morati da se prilagode da bi nastavilesa radom.
Iznos osnovnog vaučera koji je predložen je 90.000 dinara. Ovaj iznos dobijen je na osnovu parametara o veličini prosečne škole u Srbiji, sa tim da se odnos broja đaka i nastavnika poveća sa trenutnih 11,8 na 15, a da se plate nastavnika uvećaju na nivo od 120% prosečne zarade u zemlji (neto 54 000 dinara, što bi iznosilo gotovo dupliranje trenutnog iznosa), uz korektivne faktore za ostale troškove od 25% svih rashoda i prinos od 10% na ukupna sredstva. Pored toga, postojao bi i dodatni vaučer koji bi bio namenjen posebnim kategorijama učenika, pre svega onima koji uče na jezicima nacionalnih manjina ili onima kojima je potrebno inkluzivno obrazovanje, kao i onima koji potiču iz socijalno ugroženih porodica. Ovi dodatni vaučeri trebalo bi da se dodeljuju po posebnom osnovu, njihov broj ne bi trebalo da prelazi 20% ukupnog broja vaučera i njihova vrednost bila bi određena kao 20% osnovnog vaučera, tj 18.000 dinara.
Ova reforma trebalo bi da dovede do povećanja obrazovnih postignuća đaka u Srbiji putem povećanja kvaliteta obrazovnog sistema. Pored toga, ovakva mera dovela bi i do značajnih fiskalnih ušteda od 11,5 milijardi dinara godišnje.
2) Autonomniji nastavnici – kvalitetnije obrazovanje!
Autonomija škola neophodna je da bi se sprečila preterana centralizacija i strogo hijerarhijsko uređenje obrazovnog sistema. Nastavni planovi i programi trenutno
su previše rigidni i ne ostavljaju dovoljno prostora nastavnicima za obradu i adekvatnu organizaciju časova. Zbog toga je neophodno da se trenutni sistem unapredi kreiranjem seta obaveznih ishoda znanja koje bi đaci trebalo da poseduju nakon završenog razreda ili predmeta, a da se sam kurikulum i način obrade predmeta ostave na slobodno raspolaganje nastavnicima i školama. Ovim se školama daje značajno viši nivo autonomije nego danas.
Neophodna je, osim toga, veća fleksibilnost u okviru postojećih okvira, ali i u pristupu definisanju okvira: školama je, kao i u slučaju nastavnih planova i programa potrebno dati i više autonomije u vezi sa izborom predmeta kao i veštinama koje se u njima predaju. To bi trebalo da omogući uvođenje novih predmeta koji danas ne
postoje u školama, a od velikog su značaja za obrazovanje u 21. veku – na primer, IT ili kursevi ekonomije i preduzetništva.
3) Finansiranje studenata, a ne fakulteta!
Trenutni sistem finansiranja studenata takođe se bazira na finansiranju institucija, a ne finansiranju obrazovnih potreba korisnika njihovih usluga. Time se raskida veza odgovornosti jer u ovakvom sistemu niko nikome nije odgovoran: fakulteti zvanično odgovaraju Ministarstvu, a istovremeno imaju veoma visok nivo autonomije i zagarantovano finansiranje, čime je odgovornost svedena na minimum. Istovremeno, fakulteti nisu odgovorni ni prema studentima jer im od njih ne dolazi glavni deo finansiranja. Ovo je uzrok mahinacija i zloupotreba – prema istraživanju Marketing radionice EKOF-a te ACSN i BOŠ-a, čak 10% studenata je bilo u situaciji da dá mito tokom studija.
Drugi problem je uslovljavanje budžetskog finansiranja studenta (gotovo polovina studenata na državnim fakultetima u zemlji je nosilac ovog statusa) dobrim akademskim uspehom, a ne imovinskim stanjem studenta. Imajući u vidu socio-ekonomske faktore koji utiču na studiranje u Srbiji, ovo je čist primer regresivnosti jer najviše sredstava odlazi najbogatijima (mladi iz porodica sa visokim imovinskim stanjem tokom 2012. u Srbiji imali su 2,2 puta veću šansu da studiraju nego prosek populacije, dok među mladima iz porodica sa niskim imovinskim stanjem – studenata gotovo da nema).
Rešenje ovih problema je u napuštanju akademskog uspeha kao kriterijuma za finansiranje i prelazak na materijalni status studenta. Ovim bi se uveo kriterijum progresivnosti, jer bi sredstva bila preraspodeljena onima kojima su zapravo potrebna. Ta reforma bila bi prihodno neutralna za republički budžet – ista količina sredstava bi se prerasporedila na drugačiji način.
Pored toga, potrebno je napustiti sadašnje finansiranje institucija, koje državnim fakultetima garantuje iznos prihoda iz državnog budžeta (to dovodi i do veštački niske školarina jer se znatan deo rashoda pokriva direktno od države). Ovako bi se svi troškovi fakulteta finansirali pretežno iz školarina, što bi dovelo do njihovih transparentnih iznosa, a država bi ili delimično ili u potpunosti finansirala školarine materijalno ugroženih studenata, bez obzira na njihov akademski uspeh.
U daljim koracima bilo bi poželjno da se sistem direktnog plaćanja studentima kojima je finansijska pomoć potrebna zameni sistemom kredita sa niskim kamatama, čime bi se rasteretili javni izvori finansiranja tercijarnog obrazovanja.