Povodom saopštenja ministra privrede da će Vlada Republike Srbije nastaviti sa politikom podsticaja za strane investitore, Libek ukazuje da ovu ekonomski štetnu politiku ne treba nastavljati već ukinuti.
Politika subvencionisanja stranih investitora u Srbiji ne stvara novu vrednost, nego vrši njenu preraspodelu. Argument da određena suma novca data kao subvencija otvara novo radno mesto, mora sa sobom da povlači i zaključak da uzimanje te iste sume novca uništava drugo moguće radno mesto. Da bi država nekome dala novac poreskih obveznika, ona prvo mora nekome da ga uzme putem poreza. Ovo poništava prvobitnu nameru otvaranja novih radnih mesta i smanjenja nezaposlenosti. Društvo, dakle, završava na kraju tog procesa, ne u boljem, nego u lošijem položaju pre subvencija.
Pored toga što ne daje pozitivne ekonomske rezultate, politika subvencija stranih investicija dovodi i do niza drugih problema. Prvi je korupcija – politička i ekonomska. Ekonomska korupcija ogleda se u tome da količina novca odvojena za subvencije nije beskonačna, pa novac ne dobijaju svi, nego samo neki. Ovo kreira moćne podsticaje da se firme putem zagovaranja, lobiranja, ali i otvorene korupcije izbore za to da baš one dobiju subvencije. Politička korupcija ogleda se u tome što onda političari, a ne preduzetnici na slobodnom tržištu, kontrolišu gde će neka investicija doći, zarad skupljanja poliičkih poena. Ovo je bio poznat slučaj pitanja lokacije fabrike za proizvodnju bele tehnike Gorenje. Investicije onda neće otići tamo gde bi prvobitno prirodno završile – na lokaciju gde je poslovanje najlakše i najjeftinije – već na lokacije do kojih se došlo političkim dogovorima.
Pored toga što su neefikasne, subvencije su i duboko nepravedne: sredstva sakupljena porezom od građana Srbije gde oko 600 000 ljudi živi u apsolutnom siromaštvu, a gde prosečna plata iznosi jedva 400 evra, prebacuju se vlasnicima stranih kompanija. Politikom subvencija Vlada Republike Srbije ponaša se kao crtani lik Super Hik iz stripa Alan Ford koji krade od siromašnih da bi dao bogatima.
Dodatna opasnost za pojavu korupcije nastaje netransparentnošću procesa dodele subvencija u Srbiji, pošto to otežava kontrolu i analizu efikasnosti. Slučaj od pre nekoliko godina, Siepa Leaks (procureli mejlovi iz nekadašnje državne institucije koja je bila zadužena za proces subvencija) ukazao je na niz institucionalnih slabosti koji su doveli do toga da se ova politika sprovodila bez adekvatne kontrole i nadzora. Netransparentnost procesa ogleda se time što još uvek nisu u javnosti objavljeni podaci o tome kolika su ukupna sredstva koja su do sada odvojena za velike investicione projekte koji su privukli pažnju javnosti, kao što je npr Fiat u Kragujevcu.
Subvencije za investicije u budžetu zastupljene su samo sa ukupnom cifrom, bez navođenja koliko sredstava je opredeljeno za kog investitora i bez podataka o tome kolike su buduće novčane obaveze, jer mnogi programi subvencija kreiraju obaveze koje traju po nekoliko godina. Ovo smanjuje transparentnost budžeta, ali i kreira dodatne fiskalne nepoznanice u vezi sa budućim obavezama.
Subvencije za strane investicije najbolji su dokaz da poslovno okruženje u Srbiji nije na zavidnom nivou, inače bi strani, ali i domaći investitori, sami investirali. Srbija se i pored nedavnog napretka i dobrih koraka (gde možemo pomenuti ubrzanje procesa izdavanja građevinskih dozvola, primenu novog zakona o upravnom postupku, kao i zakon o radu) i dalje kotira veoma loše na međunarodnim indeksima po kvalitetu poslovne regulacije, ali naročito u oblasti sudstva i zaštite imovinskih prava.
Umesto da nastavi sa neuspešnom politikom subvencija, Vlada treba da se usresredi na poboljšanje poslovnog ambijenta, a pre svega na kreiranje efikasnog i nezavisnog sudstva koje bi trebalo da zaštiti vlasnička prava. U tom slučaju strane direktne investicije će doći same i bez subvencija.