U sklopu šireg istraživanja, bavili smo se istraživanjem populističkog diskursa u udžbenicima srednjih škola. Ovde ćemo se osvrnuti na jedan segment tih istraživanja.
Kao i u slučaju populističkog diskursa liberalne demokratije u udžbenicima iz sociologije i u slučaju udžbenika iz istorije dominira antielitistički diskurs o usmeravanim procesima globalizacije. U primerima ovog tipa ključni zajednički element jeste ideološki stav o procesima globalizacije, kojima se svesno i manipulativno upravlja od strane globalnih, nadnacionalnih političkih i ekonomskih elita. U primerima iz udžbenika istorije ovom diskursu pridodat je i diskurs permanentno ugrožene nacije, kojoj najveću egzistencijalnu pretnju upravo predstavljaju pomenute elite.
Iako nije do kraja jasno koji su tačni interesi ovih elita, gde su koreni tog udruženog zločinačkog poduhvata elita, jasno je da su oni svojevrsna konstanta koja traje. Nekim autorima je bilo važno da usiljeno i manipulativno đacima selektivno prenesu svoje naglašeno ideološke stavove o stranim zemljama. Ovakav diskurs naravno prati i potpuno odsustvo volje da se govori o političkoj odgovornosti koja dolazi iznutra.
Zbog toga ne treba da nas čudi što se udžbenici istorije izdvajaju po tome što je u njima uočeno prisustvo posebnog populističkog diskursa lidera. Ovim diskursima naglašava se posebnost određenih lidera. Ova posebnost najoštrije je uočena u vezi sa procesima relativizacije lične odgovornosti za zločine određenih istorijskih ličnosti na koje nailazimo u udžbenicima.
Osvrnućemo se na dva primera pomenutih diskursa – antielitistički diskurs o usmeravanim procesima globalizacije, kao i na diskurs permanentno ugrožene nacije od strane raznih međunarodnih elita.
Globalizaciju nam nameću sa Zapada
Radoš Ljušić i Ljubodrag Dimić u svom udžbeniku tokom razmatranja pozicije SAD posle Drugog svetskog rata konstatuju: „Zahvaljujući poziciji koju su imale nastojale su da posleratnom svetu nametnu: svoje ideje, vrednosti, model razvoja, ali i svoje proizvode, kapital i interese. Globalna misija SAD temelji se na ubeđenju da 1945. godine nije pobedilo samo američko oružje već i američki način života.”(Ljušić, 2015: 241). U istom udžbeniku pomenuti autori razmatrajući procese globalizacije, po završetku Hladnog rata, navode da se „preko masovnih medija, obrazovanja i umetnosti globalizacija nameće kao opštevažeći politički i kulturni model zapadnih demokratskih društava (pre svih SAD). Iz vojnog ugla globalizacija insistira na formiranju vojne hegemonije dominantnih država sveta.” U istom pasusu nailazimo na veoma učestalu upotrebu reči nametanje: „U sferi politike ona (globalizacija) poništava suverenitet nacionalne države i nastoji da nametne regionalne i nadnacionalne institucije i vlade.” Globalizaciju dalje oslikavaju kao: „nametanje volje nadnacionalnih institucija „odozgo” (autoritarna globalizacija) i mnogo šta drugo. Nasuprot pristalicama globalizacije koji je smatraju spontanim planetarnim procesom, njeni kritičari je tumače kao projekat koji nameće dominaciju Zapada, amerikanizaciju sveta i novu imperijalnu politiku.” (Ljušić, 2015: 262).
U ovom poglavlju „Procesi globalizacije” koji je deo lekcije „Svet u savremenom dobu”, kako bi se opisali srodni procesi u vezi sa globalizacijom reč „nametanje” korišćena je pet puta u različitim oblicima, dok su toliko puta korišćene i reči: „integracija”, „objedinjavanje” i „povezivanje”, ali ukupno.
Sa druge strane, u ranije pomenutom udžbeniku Mire Radojević, uz sličnu pesimističnu konstataciju da „pored više modernizacijskih tekovina, globalizacija izaziva strah zbog nametanja jednoobraznih shvatanja, gubljenja nacionalnih identiteta i mogućnosti nestajanja kultura i malih naroda” (Radojević, 2014: 349), nailazimo na krajnje neobičnu definiciju nepoznate reči: „Globalizacija: pretvaranje sveta u jedinstven sistem.” (Radojević, 2014 :349). Iako ne upućuje jasnije kakav je kvalitet tog jedinstvenog sistema, jasno je da je on plod ranije pomenutih lokalno razarajućih procesa, kojima mogu da upravljaju samo izuzetno moćne elite na globalnom nivou.
Rezime: Iako periferno spominju značaj i tek usput dotiču prednosti procesa globalizacije, autori daleko više naglašavaju ne samo negativne aspekte ovih procesa, već ih smeštaju u kontekst posebnih interesa elita koja sprovode pomenuto nametanje. Kao i u slučaju nekih primera populističkog diskursa iz udžbenika Sociologije i ovde se suočavamo sa uobičajenim motivom o moralno upitnim elitama i međunarodnim organizacijama, koje savremene ekonomske, političke i kulturne procese povezivanja zapravo usmeravaju ili kontrolišu, kako bi maksimalizovali svoj dobitak u odnosu na nemoćne predstavnike različitih naroda. Uz ovakav jednostrani, pristrasan i ideološki naglašen prikaz, učenici ne stiču valjani uvid u savremene procese globalizacije u kojima različiti međunarodni akteri imaju važnu ulogu.
Elite međunarodne zajednice protiv Srbije
U lekciji „Društvena kriza i razbijanje zajedničke države 1980-2000.” Momčilo Pavlović na veoma jednostran, sužen i selektivan način navodi sled događaja u vezu sa ulogom propagandno veoma popularne konstrukcije međunarodne zajednice. ”Međunarodna zajednica nije priznala SRJ, ostajući pri konstataciji da je Jugoslavija kriva za rat u Bosni. Sa jugoslovenske strane odgovarano je da niko nema pravo da spreči maticu da pomaže svoje sunarodnike u Bosni, pogotovo humanitarno, kada to ne čine međunarodne organizacije. Odgovor međunarodne zajednice bilo je uvođenje ekonomskih i političkih sankcija prema SRJ, odlukom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 29. maja 1992. godine.”(Pavlović, 2016: 251)
U ovom pasusu autor sa jedne strane postavlja (eksplicitno koristeći sledeće odrednice) humanitarnu pomoć matice prema svojim sunarodnicima, u situaciji kada im ne pomaže nijedna međunarodna institucija i sa druge strane kaznu za takvo ponašanje u formi nametanja sankcija od strane međunarodne zajednice, što podržava i UN. Nijednog trenutka se ni implicitno ne navodi moguća odgovornost za počinjene zločine sa druge strane.
Ova lekcija se nadovezuje na segment o krizi na Kosovu i Metohiji i bombardovanju Srbije. „Svakodnevne oružane akcije albanskih terorističkih grupa, proglašenih za Oslobodilačku vojsku Kosova, razbojništva i sukobi sa snagama reda u kojima je stradalo sve više civila, izuzetno su zaoštrili stanje na Kosovu. Konačno su se i zapadne države umešale, dajući otvorenu podršku Albancima. Posle neuspelih pregovora u Rambujeu i Parizu i odbijanja srpske strane da potpiše ultimativne zahteve o povlačenju vojske i policije sa Kosova februara 1999, usledila je agresija NATO koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. Poginulo je između 1200 – 2500 civila, a od tog broja njih 88 bila su deca, dok je povređeno oko 5000 ljudi. Naneta je ogromna materijalna šteta, nezvanično procenjena na trideset milijardi dolara. Prema drugim podacima šteta je iznosila oko sto milijardi dolara.”(Pavlović, 2016: 251).
Rezime: Ovakav jednostrani, pristrasan i ideološki naglašen prikaz „međunarodne zajednice”, rata u Bosni i krize na Kosovu, uz oštru dihotomiju između strane dobra i strane zla, upućuje na više nego jasan stav autora da postoji globalni interes međunarodnih elita protiv srpskog naroda u različitim kontekstima. Ovo je veoma čest motiv nacionalističkog populističkog narativa kod nas koji, pre svega, podrazumeva odgovornost međunarodnih elita za izazivanje i sprovođenje svih kriza i sukoba koje su se dešavale na našim prostorima, posebno od perioda raspada Jugoslavije.
Tekst je izveden na osnovu Libekovog istraživanja o populističkom diskursu u udžbenicima srednjih škola, koje možete pronaći ovde (Populistickazloupotrebaobrazovanja)